Srpska ekonomija i eventualna svetska kriza

Posle ovogodišnjeg ekonomskog foruma u Davosu posebnu pažnju zaslužuju različita gledanja na mogućnost izbijanja i intenzitet nove ekonomske krize poput one iz 2008. godine, ali i saglasnost učesnika foruma i ekonomista van njega, da eventualnoj krizi idu naruku „trgovinski rat” Amerike i Kine i pad stope rasta ove druge, kao i situacija u Evropskoj uniji.

U pogledu sposobnosti Srbije i njene ekonomije da se uspešno izbore sa eventualnom krizom, nažalost, stvari stoje loše i pored dobrih ekonomskih trendova poslednjih godina. Dobri trendovi su važni u normalnim okolnostima, a kad krene globalna kriza primarna je dostignuta ekonomska snaga zemlje merena ukupnim i BDP-om po stanovniku i strukturni kvalitet ekonomije, na šta s pravom ukazuju mnogi ekonomisti. A pokazatelji o trenutnoj ekonomskoj snazi Srbije su više nego zabrinjavajući.

Naime, i pored rasta BDP-a poslednjih godina, kumulativan rast u poslednjih deset godina iznosi jedva devet odsto, zbog čega smo se, mereno pokazateljima ekonomske moći, primakli začelju zemalja Jugoistočne Evrope, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Uz to, novu krizu, ako ubrzo počne, dočekujemo sa javnim dugom (trenutno iznosi 23 milijarde evra) znatno višim od javnog duga s kojim smo dočekali prethodnu krizu, i visokim spoljnim dugom, jer smo u 2018. godini napravili deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom veći od pet milijardi evra. A i poljoprivreda, inače tradicionalno pouzdan stub u kriznim uslovima, sada nam je slabiji oslonac. Doduše, ukupni proizvodni i uslužni kapacitet naše privrede nije manji, ako nije i viši, nego na startu prethodne krize, ali je problem visoka zastupljenost privrede u vlasništvu stranog kapitala, kao posledica politike nekritičkog subvencioniranja stranih investitora i stalnog deficita javnih i domaćih privatnih investicija.

Ako do krize stvarno dođe, a velika je verovatnoća, to će značiti i recesiju na globalnom nivou. Prvo što nam, verovatno, sledi jeste znatno smanjenje priliva stranog kapitala, odnosno njegovo povlačenje iz naše zemlje, što bi uzrokovalo pad vrednosti dinara i dužničku krizu, pad i onako loše zaposlenosti i standarda, smanjenje budžetskog kapaciteta i vraćanje u visok neželjeni budžetski deficit, dakle, na rezultat po onoj narodnoj „gde smo bili – nigde, šta smo radili – ništa”.

Međutim, zabluda je da smo, i ako očekivana kriza izostane, dosadašnjom razvojnom politikom obezbedili održiv rast i razvoj u narednim godinama. Ako i budemo imali rast BDP-a, biće nezadovoljavajuće vrednosti u odnosu na bruto vrednost proizvodnje i usluga, jer se naša produkcija uglavnom zasniva na nižem tehnološkom nivou, upotrebi jeftine radne snage i visokom uvoznom sadržaju. Tu malo prostora ima za veću upotrebu skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, uprkos skoro iznenađujuće dobrom rezultatu IT sektora. Zato smo i suočeni, bezmalo, sa egzodusom kvalifikovanih i visokostručnih kadrova, čiji je pojedinačni doprinos stvaranju BDP-a za zemlje u koje odlaze, bez sumnje, višestruko veći od BDP-a koji ovde zaposleni stvara za Srbiju.

Jednostavno, treba nam drugačiji model razvoja sa znatno većim osloncem na sopstvene resurse, koji bi za rezultat imao visok izvoz domaće pameti sadržane u proizvodima i uslugama umesto izvoza kvalitetne radne snage. Naravno, za realizaciju takvog modela razvoja potrebni su nam stimulativan ekonomski sistem i odgovarajuća ekonomska politika, što mogu da kreiraju kadrovski i materijalno jake institucije u kojima rade visokomotivisani stručni kadrovi i u kojima važe jasna pravila i napredovanja i odgovornosti. Pod čijom će se dirigentskom palicom ta promena desiti, za većinu građana je, verovatno, manje bitno. Samo da krene.

Ekonomista, Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista