Opozicija i protesti

Ni nakon više od dva meseca, koliko traju ulični protesti, opozicija nije u stanju, kako se čini, da izvuče nikakve zaključke u pogledu onoga što joj građani od početka najviše zameraju – naime, nesposobnost da jasno artikuliše svoju poziciju u odnosu na aktuelnu vlast, ne razbacujući se olako praznim frazama i negativnim moralnim kategorijama („da uklonimo ovo zlo”); njeno delovanje i dalje se rukovodi lagodnom maksimom „maksimalistički zahtevi, uz minimalni udeo vlastite odgovornosti”.

Ono što ona, izgleda, nikako ne shvata jeste da su protesti u jednakoj meri upereni protiv nje koliko i protiv vlasti. Onaj poziv glumca Branislava Trifunovića na račun opozicije (da je krajnje vreme da se odrede u pogledu svog daljeg delovanja) nije bio toliko apel koliko neka vrsta poslednje javne opomene, o šta su se, međutim, predstavnici SZS-a oglušili, istakavši još jednom svoj program od 30 tačaka kao konačno političko „vjeruju”. Time su pokazali ne samo nefleksibilnost i potpuno nerazumevanje konkretnog političkog trenutka, nego i neskrivenu sklonost da energiju pomenutih protesta „prisvoje” za sebe, predstavljajući svoj program kao obavezujući za sve, bez obzira na to što ova grupacija stoji krajnje nacionalistički desno, uopšte ne krijući svoj dosledno negativan odnos, kako prema evrointegracijama, tako i prema sporazumu sa Kosovom.

Pitanje ulaska u Evropu bilo je i glavni kamen spoticanja unutar obezglavljenog PSG-a Saše Jankovića, najvećeg razočaranja građanske Srbije, od koga se svi danas ograđuju nimalo biranim rečima. Nakon što je novoizabrani predsednik Sergej Trifunović najavio mogućnost zajedničke liste sa Savezom za Srbiju na predstojećim izborima, poražena frakcija, na čelu sa advokatom Aleksandrom Olenikom, najavljuje ovih dana formiranje nove organizacije, zasnovane na izvornim principima PSG-a; strah od udruženog delovanja ove naglašeno „desne” opozicije, u čijem su sastavu i Dveri, čini se potpuno opravdanim – naročito nakon incidenta sa improvizovanim vešalima tokom poslednjih protestnih šetnji, gde je utvrđeno da je lice odgovorno za to upravo član Dveri (vešala su bila namenjena svakome „ko potpiše izdajnički sporazum sa Prištinom”).

Sve glavne zamerke na račun vlasti – pre svega težnja da se celokupan društveni život stavi pod sveobuhvatnu, vertikalnu i horizontalnu kontrolu – mogu se, mirna srca, primeniti i na odnos opozicije prema neistomišljenicima u sopstvenim redovima. Ispravna je dijagnoza istoričarke Dubravke Stojanović, po kojoj je „opozicija ukinula samu sebe, a društvo nije stvorilo nove alternative”. Po njenim rečima, upravo je ta i takva opozicija, što se svojevremeno utrkivala sa Miloševićem na nacionalističkom programu, a danas se sa Vučićem preganja oko pitanja Kosova, najodgovornija za činjenicu da smo opet završili u nekoj vrsti jednopartijskog jednoumlja.

Zar nedostatak pluralizma nije to kad se lider LDP-a Čedomir Jovanović javno žigoše kao „izdajnik” i „lažni opozicionar” samo zato što je, rukovodeći se sopstvenim političkim uverenjima, rešio da se ne pridruži bojkotu slovenačkog predsednika Pahora u Skupštini? Bojkot su, inače, inicirali Đilas i Jeremić (koji uopšte i nisu u Skupštini), a zdušno ih je podržao Tadić, demonstrirajući još jednom sklonost ka velikim, praznim gestovima sada kad je (minorna) opozicija, uz zabrinjavajući nedostatak svake vizije, državničke mudrosti i odlučnosti dok je bio na vlasti. Zar u nedostatak pluralizma ne spada i to kada novinar Lj. Živkov na svoju internu crnu listu javno stavlja glumca Mikija Manojlovića, navodno zbog toga što je dopustio SNS-u da jedan avion iz flotile „Er Srbije” ponese njegovo ime (što se desilo pre pune tri godine), mada će pravi razlog pre biti to što je Manojlović nedavno izjavio kako smatra da su protesti uzaludni (na istoj listi našao se i književnik Basara, zbog toga što se u kolumnama „istrajno podsmeva naivnosti ljudi koji protestuju”).

Kakav god „Sporazum sa narodom” potpisala opozicija ovih dana, izašla na izbore sa zajedničkom izbornom listom ili ne, odlučila se na bojkot ili ne, ostaje svejedno gorak ukus neke iznuđenosti i nedostatka dobre volje onih koji se danas nude kao poslednja alternativa. Jedno su građanski protesti na kojima se traži više individualnih i društvenih sloboda, deblokada rada Parlamenta, efikasan rad institucija, nezavisno sudstvo – rečju, civilizacijske vrednosti iza kojih stoji Evropa – a sasvim je drugo zalagati se za zamrznuti konflikt sa Kosovom i za još čvršći zagrljaj bratske Rusije. Osnovno pitanje na koje opozicija treba da odgovori glasi: „Jesu li za svet ili izolaciju, jesu li za više Evrope ili za više Kremlja?”

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista