Arkanizacija spomeničkog pejzaža

POVRATAK U BUDUĆNOST

Dok su naši spomenici druge polovine 20. veka mogli da budu u Njujorku, Parizu, ili Londonu tog vremena, oni iz 21. veka često kao da su sleteli iz nekog malog ruskog ili bugarskog grada pre 1900. godine. Tako na 19. vek podsećaju i car Nikolaj na glavnoj beogradskoj ulici i kralj Petar Prvi u Novom Sadu. Strahujem na šta će da liči Nemanja ispod dleta nekog postsovjetskog umetnika. Konkurs braćo, konkurs, a ne zvona i praporci

Spomenik Hajdaru Alijevu u parku Tašmajdan (Foto Ivan Milutinović)

Pre nekoliko nedelja je u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA), najuglednijem muzeju moderne umetnosti u svetu, završena izložba posvećena arhitekturi, posebno onoj spomeničkoj, u socijalističkoj Jugoslaviji. Veliki svetski listovi su bili puni hvalospeva za jedinstvenu umetnost te jedinstvene države. Kao i u kinematografiji, ova država je i u gradnji zdanja i spomenika pokazivala spoj zapadne estetike i socijalističke ideologije, kakvog nije bilo nigde na svetu. Revolucionarne tradicije su veličane pomoću estetike akcionih i kaubojskih filmova, ali i veličanstvenim avangardnim spomenicima kao što su Tjentište, Petrova gora, kruševačko Slobodište, Sremski front, da ih ne nabrajamo. Skoro svaki grad se osećao obavezanim da NOB obeleži na moderan način. Posle četrdesetih godina, sasvim su nestali socrealističke figure boraca i borkinja sa mašinkama i bombama, ili zastavom. Zamenili su ih spomenici koji su pratili najsavremenije tokove svetske umetnosti. Istovremeno sa završetkom veličanstvene njujorške izložbe, u Beogradu, nekada prestonici svetske spomeničke avangarde, razvila se rasprava o spomenicima ispred opštine Voždovac. Ta opština je raspisala anketu među građanima da li treba partizanske figure zameniti figurama starijih srpskih junaka. Umesto da se razgovara o estetici, javnost se zaokupila političkom pričom o tome da li Voždovac bolje simbolizuju Karađorđe i Stepa, ili socrealistički spomenici.

Ovo je samo jedna epizoda u procesu pretvaranja Beograda, a pomalo i Novog Sada, u palanačko groblje. O tome je u javnosti najsažetije govorila Irina Subotić. Na samom početku 21. veka, podignuti su neki od najgorih spomenika. Tesla ima izvrstan Kršinićev spomenik ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, isti kao na američkoj strani Nijagarinih vodopada. Onda je dobio izobličenu grobljansku figuru na aerodromu, nazvanom po Tesli, koja je (srećom) skrivena među granje.

Predrag J. Marković

OTPOR DESTRUKCIJI
Odlučno oklevanje

Upuštajući se u pisanje monografije o Žaku Deridi, zna Romčević – čvrst, strpljiv, lepo obrazovan i temeljan filozof – da stupa na vrlo nestabilno tle, te nas zato, kroz podnaslov svoje knjige, skromno obaveštava da je reč o jednom mogućem putovanju kroz dekonstrukciju

Žak Derida (Iz arhive „Politike“)

Branko Romčević, „Preokret i premeštanje. Jedno moguće putovanje kroz dekonstrukciju”, Mediterran, Novi Sad 2018. Neke se knjige čekaju predugo. Prošlo je bezmalo trideset godina od kako je Žak Derida, u prepunom Kolarcu, održao svoje slavno predavanje Dati smrt, pedeset godina od kako je napisao remek-delo O gramatologiji i petnaest godina od kako je umro, a da se za sve to vreme na ovom jeziku nije pojavila nijedna monografija posvećena tvorcu dekonstrukcije. Nikada se dekonstrukcija nije „primila” na filozofskim fakultetima – što, istini za volju, nije specifičnost samo ove sredine – a dekonstruktivisti su se doživljavali kao sekta od koje su, manje ili više, zazirali svi: konzervativci jer je antifašizam upisan u dekonstruktivni gest, „progresivni” jer je dekonstrukcija gadljiva na dogme (pa su dekonstruktivisti za njih neoliberali), tradicionalni filozofi kojima je bilo sigurnije da tegle lešine svojih mrtvih pojmova nego da dekonstrukcijom uzdrmaju tlo po kojem glavinjaju (te su, prirodno, dekonstrukciju proglašavali šarlatanskom opsenom), marksisti koji su se, sa otkrićem srpstva, promptno pregrupisali u hajdegerijance (te je, za njih, dekonstrukcija izdaja bića bivstvujućeg i, dabome, nacije), analitičari koji su se potrudili da od filozofije naprave prirodnu nauku (pa je dekonstrukcija, iz te perspektive, neobavezna i proizvoljna disciplina), a nemalu štetu naneli su joj teoretičari koji su pomislili da je dekonstrukcija prečica u filozofiju (nije), te da mogu da preskoče krvav filozofski rad kako bi, čitajući Deridu i Fukoa, ušetali u samo jezgro filozofije (ne mogu). Ako ništa drugo toliki odijum govori da je dekonstrukcija jedna vrlo nezgodna, čak opasna filozofska petlja.

Ivan Milenković

DEMOGRAFIJA
Na Zemlji nas je 7,7 milijardi, a biće nas i više

U poslednjih 50.000 godina na Zemlji je po proceni demografa rođeno 108 milijardi ljudi, od toga je umrlo oko 100 milijardi, a u životu je danas 7,7 milijardi. U 2050. godini nekima od nas pridružiće se nove 2,3 milijarde ljudi

Početkom ove godine broj stanovnika na Zemlji procenjen je na 7,7 milijardi, što je skoro dva puta više nego 1965. godine, i približava se broju od osam milijardi, što je posledica rasta populacije po stopi od 1,1 odsto godišnje. Drugim rečima, svake godine nas ima približno 75 miliona više nego što nas je bilo. To nije naročito novi trend, jer se odavno zna da je globalni rast broja stanovnika ubrzan od 1800. godine u kojoj populacija na Zemlji nije bila veća od jedne milijarde. Za nekoliko godina biće nas osam milijardi, a dalji porast na 8,6 milijardi očekuje se u 2030. godini, dok će nas sredinom 2050. godine biti skoro 10 milijardi. Teško je, čak i nemoguće zamisliti kako izgleda milijarda ljudi u gomili, ali dovoljno je setiti se impresivnih prizora na nekim velikim stadionima, poput beogradske Marakane, na kojima se često odigravaju takmičenja pred ogromnom, skoro nepreglednom masom od 50.000 gledalaca. Kad sastavljač ovog teksta stavi tačku na rečenicu koju čitate, od tog trenutka pa u narednih šest sati, na Zemlji će biti novih 50.000 stanovnika, a onda posle sledećih šest sati ponovo novih 50.000 ljudi i tako dalje, dalje i dalje… Nije onda nikakvo čudo što demografi misle da je neprekidni rast populacije možda najveći problem naše planete.

Momčilo B. Đorđević

SLOVO O JEZIKU
Hajd ne sprdaj, laki Madžarine

Kada u Beogradu od 1000 stanovnika 978 kaže da reč lucidan znači „lud, luckast“, njih 12 da znači „glup, budala“, a samo šest zna pravo značenje (ostali nisu odgovorili ništa), onda se moramo zapitati gde je zatajilo naše obrazovanje, a i kako se može dogoditi da u tom značenju ovu reč upotrebljavaju neki voditelji zaposleni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom

Radno mesto dijalektologa, koji ispituje narodne govore, jeste selo. Glavni saradnici su ljudi sa što manje škole, još bolje ako nemaju nimalo škole i ako nisu na duže vreme napuštali svoj rodni kraj. Oni najbolje čuvaju svoj govor, ali i na sebi svojstven način tumače reči koje prvi put čuju, povezuju ih sa rečima koje dobro znaju. Zato je sasvim obično kada stranu reč moralno protumače kao „ono što se mora”, lojalno kao „ono što je puno loja”, da rakete budu „raklete”, jer lete, pulover „poluver“, jer je samo pola džempera, a sirena „svirena“, jer svira. Pojava je uobičajena, opšta, svojstvena svim krajevima i dijalektima. Naziva se narodnom etimologijom.

Međutim, kada u Beogradu od 1000 stanovnika 978 kaže da reč lucidan znači „lud, luckast“, njih 12 da znači „glup, budala“, a samo šest zna pravo značenje (ostali nisu odgovorili ništa), onda se moramo zapitati gde je zatajilo naše obrazovanje, a i kako se može dogoditi da u tom značenju ovu reč upotrebljavaju neki voditelji zaposleni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom (inače, ispitivanja su pokazala da je slična situacija u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Banja Luci).

Rada Stijović

ASTRONOMIJA
Signali iz daljine

„Ah, vanzemaljci. Drago mi je što ne koristiš taj termin, ali na to misliš, zar ne?“, kaže Nikola Milutinović, naučni inženjer sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi koji je učestvovao u otkriću signala koji su prošlog meseca izazvali svetsku pažnju

Nikola Milutinović ispred CHIME teleskopa

Vest o signalima iz svemira prošlog meseca je emitovana (istina, samo kao zanimljivost) čak i na lokalnim radio-stanicama, između poslednjih hitova i loših viceva o Deda Mrazu. Senzacionalno otkriće ponavljanih radio-signala iz dubokog svemira bilo je, u zatišju nakon praznika, zaokupilo pažnju većine svetskih i brojnih domaćih medija. No, bez obzira na to da li ste pratili izveštaje, možda ćete se iznenaditi što je u ovom otkriću učestvovao i jedan astronom poreklom iz – Srbije. „To su praskovi svetlosti koji nam dolaze iz svemira u radio-delu spektra“, kaže Nikola Milutinović, naučni inženjer sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi, dok razgovaramo o misterioznim praskovima.

Zapravo, pričamo o daljinama – onima u prostoru i vremenu kroz koje prodire „pogled“ njegovog teleskopa i onima, ovdašnjim i zemaljskim, između Pentiktona na jezeru Okanagan u Kanadi i Darosave kod Aranđelovca u Srbiji, odakle je poreklom. Milutinović je u svoju naučnu avanturu krenuo iz Petnice i kao naučnik nomad sa Pen Stejt univerziteta, preko Univerziteta u Viktoriji, stigao na Dominion radio-astrofizičku opservatoriju (DRAO). Ovde je Milutinović zadužen za funkcionisanje teleskopa kriptičnog imena Canadian Hydrogen Intensity Mapping Experiment, poznatog po skraćenici CHIME.

Slobodan Bubnjević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU