Kraj poslednjeg kišobrandžije

Ne treba ga otvarati u kući, jer to, veruje se, privlači nesreću. Pod njim uvek ima mesta za dvoje. Nekada je bio simbol moći i pripadnosti plemstvu. Danas ga nose svi – muškarci, žene, deca... a starijima nekad zna da posluži i kao štap na koji mogu da se naslone dok hodaju... Reč je o kišobranu, predmetu za koji se veruje da postoji vekovima, a kao njegova prapostojbina pominje se Kina.

Svetski dan kišobrana obeležava se danas, a u Beogradu, poslednji put posle pola veka, ovaj datum dočekuje i mala kišobrandžijska radnja na Dorćolu. Lokal u kome posluje poslednja Mohikanka svog zanata Tatjana Živković restitucijom je vraćen starom vlasniku koji je odlučio da prostor od petnaestak kvadrata proda. Ukoliko ne nađe drugo mesto na kome bi radila, Tatjana će morati zauvek da zatvori svoje malo carstvo kišobrana koje se sada nalazi u Višnjićevoj ulici.

– Posle Drugog svetskog rata ovde je bio kišobrandžija koji se, koliko se sećam mamine priče, zvao deda Ilija. Kad je on umro, pošto nije imao naslednika, nekoliko godina radnja je bila zatvorena. Mama se tada bavila tekstilom, pa je na predlog trgovačkih putnika koji su dolazili u lokal u kome je radila, odlučila da pokuša i dobila je od opštine lokal u zakup na četiri decenije. Ovde smo još od 1969. – počinje Tatjana priču o porodičnoj radnji.

Veliki, mali, ženski, muški, jednobojni, šareni... ovi kišobrani pričaju priču o onom nekadašnjem, ali i ovom novom Beogradu. Svedoci su vremena, mode i brojnih zanimljivih priča svojih vlasnika. Neke su Beograđani rešili da poprave kako bi ih sačuvali, jer su im drage uspomene. Drugi su previše vredni i kvalitetni da bi se jednostavno bacili. Ima onih koji su ih toliko dobro služili na neumoljivoj košavi, pa sugrađani jednostavno ne žele da završe u kontejnerima već hoće da ih spasu.

Ali, među više stotina kišobrana su i oni koji poput Piruete, Skituljka, Devetara Cokulića... iz popularnog crtaća „Cipelići”, čekaju vlasnika koji ih je zaboravio i više nikada neće doći. Zato, ko zna kakve li se samo čarolije dešavaju kad Tatjana na kraju dana zaključa radnju. Da li i kišobrani poput starih, prašnjavih cipela iz popularnog animiranog filma za decu, ožive? Šta li pričaju?

Crni veliki kišobran sigurno najduže pamti. Star je, kako Tatjana procenjuje po drvenoj, izrezbarenoj, ali prilično oljuštenoj drški, oko stotinu godina. Kada bi mogao da govori, možda bi ostalim kišobranima rekao i koliko je samo tužan jer se gazda, uprkos dobroj službi, nikada nije vratio po njega od kako ga je ostavio da bi mu Tatjanina majka Ljubinka povezala žice.

Prebirajući među kišobranima, Tatjana pokazuje mali, crni, na rasklapanje, iz pedesetih godina, a zatim vadi jedan sivobež boje iz ranih sedamdesetih.

– Ovo je model iz 1974. godine i još radi. U to vreme su se kišobrani izrađivali sa čeličnim žicama. To je bio kvalitet. A pogledajte tek ovaj kako je blesav! Sa zelenom, kožnom drškom. Kad ga uzmeš u ruke, osećaš da imaš pravi kišobran – oduševljeno priča Tatjana.

U to, nekadašnje vreme su, kaže ona, najpopularniji bili nemački „knirps” kišobrani. Koštali su 100 maraka i nosili su ih imućniji Beograđani.

– Uz knirps, kobold je važio za najbolji. Oni koji su njih kupovali, znali su da imaju stvar koja će trajati – priča Tatjana i dodaje da posle osamdesetih proizvođači donose drugačiji dizajn i modele. Nije više bilo čeličnih žica. Počeli su da se koriste aluminijum i plastika.

– I nekadašnje platno se razlikovalo, bili su to jači materijali. Danas su tanki i bez gustine. Evo, pogledajte ovaj! Od čiste svile, iz šezdesetih godina. Ranije je to bilo otmenije, dame su koristile cvetne dezene. Narod je tad mnogo više polagao na izgled kišobrana. Posle nekoliko godina, kada vlasniku dojadi materijal, on hoće novi, izabere dezen i izradi se presvlaka – objašnjava vlasnica poslednje beogradske kišobrandžijske radnje i dodaje da je za tu uslugu njena majka naplaćivala 20 maraka, dok je ona danas obavlja za 1.000 dinara. Ali, kao i kvalitet kišobrana, padale su i cene rada kišobrandžija, uprkos tome što su životni troškovi rasli.

Nekada se, kaže, Tatjana, znalo, njena majka je ponedeljkom išla na frizuru i sređivanje noktiju. Vozila se taksijem. Lepo se živelo od posla kišobrandžije. Ali, danas je sve manje sugrađana koji dolaze u Višnjićevu 6. Cene su mnogo niže, a na posao utiču i oni koji Tatjanu izlože trošku popravke, pa se potom više nikada ne vrate i ne plate urađeno. Zato je ona odlučila da neke od nepreuzetih kišobrana – proda. Naljutila se, kaže, i daje ih, za 400, 500 dinara. Ima i onih čija je popravka koštala mnogo više, pa su zato i skuplji.

– Nedavno mi dođe jedna gospođa sa ceduljom i uredno traži kišobran. Nisam mogla da ga nađem, a onda slučajno vidim da ga je na popravku donela pre dve godine. Kaže, zar je to neki problem. Rekoh, gospođo, primate li vi platu svakog meseca? Kaže, da. Mislite li vi da i ja treba da primim platu? A ona se začudi: pa zar vi od ovoga živite?! – prepričava Tatjana, koja je inače, kako kaže, nesuđeni farmaceut.

Radnju je preuzela kada je njena majka zbog zdravlja morala da se povuče. Nije ni sanjala da će iz nje morati da se iseli. Novi vlasnik dao joj je rok do juna. Tatjana bi sa poslom nastavila, ali zakupnine lokala su ogromne, a ona to ne može da plati.

– Nisam pokušala da se upišem u registru starih zanata jer, kako mi je rečeno, popravka kišobrana nema taj status. Pisala sam zameniku gradonačelnika Goranu Vesiću, tražila sam mu da pomogne da sačuvamo ovu radnju. Nadam se da će uskoro i odgovoriti. Bilo bi odlično kada bi nam grad ponudio neki drugi lokal, u kome bismo mogli da nastavimo pedesetogodišnju tradiciju – nada se Tatjana Živković.

Prostor u Višnjićevoj 6 za nju nije samo radno mesto. Ona je tu provela čitav život. Sa društvom iz osnovne škole rado je ovde dolazila i sedela na stepenicama u nusprostoriji, dok im je majka pravila sendviče. Tatjanin otac, umro je baš u ovoj radnji, jednog dana posle ručka. Sada u njoj svoje uspomene stvaraju i Tatjanina deca, koje je ona naučila da se nikada ne stide zanata od koga žive. Ova porodica još se nada da će posao, za koji su vezani već tri generacije, uprkos svim problemima nastaviti. Ako nadležni pomognu, možda će se Svetski dan kišobrana, u Beogradu slaviti i narednih godina, ali na nekoj drugoj lokaciji.

Muzej kišobrana

U mestu Đinjeze na severozapadu Italije nalazi se jedini svetski muzej posvećen kišobranima i suncobranima. U njihovoj kolekciji postoji na hiljade primeraka među kojima su i neki sa istorijskim i kulturnim značajem. Na ovom mestu čuvaju se uspomene na nekadašnje alate i načine izrade, ali i kišobrani poput onog koji je pripadao kraljici Margariti Savojskoj, ili drugog koji je nosio italijanski rodoljub Đuzepe Macini.

U Mejnu postoji još jedan muzej, slične namene. On je posvećen futrolama kišobrana a osnovala ga je Nensi Hofman koja je prikupila više od 2.000 ovih futrola iz 66 zemalja sveta.

Zanimljivosti

• Kišobrani su u početku smatrani ženskim aksesoarom sve dok Englez Džon Henvej u 18. veku nije šokirao London kada se po povratku iz Francuske i sam prošetao noseći ovaj predmet.

• Najviše kišobrana proizvodi se u Kini, a u Šangaju postoji više od 1.000 fabrika koje se bave njihovom izradom.

• Osim što su zaštita od kiše, ali i modni detalj, kišobrani u moderno doba mogu imati i znatno opasnije namene. Bugarski disident Georgi Markov nastradao je od otrovne kuglice koju je na autobuskoj stanici njegov ubica neprimetno ispalio iz modifikovanog kišobrana.