Pešaci proterani sa Pašinog brda

Povod za ovaj tekst je život na ulicama Pašinog (Lekinog) brda. Četvrt Voždovca koja se naslanja na beogradsku opštinu Vračar je relativno blizu centra grada, Kalenić pijace, izlaska na auto-put kod Dušanovca... U ovom delu grada, u kojem su prevladavale male porodične kuće, neretko u zajedničkom dvorištu, sada dominiraju višeporodični stambeni objekti ne tako velike spratnosti i ne naročite arhitektonske lepote. Struktura i broj stanovnika poprilično su promenjeni za poslednjih nekoliko godina. Cena stanova nije mala, a ljudi koji imaju novac mogu sebi da priušte „luksuz” života na Lekinom brdu. Samo što kupovinom stanova i selidbom oni ne postaju deo tamošnjeg-ondašnjeg sveta.

Dve glavne ulice Pašinog brda su Ulica Todora Dukina i Strumička. Kroz ove dve ulice prolaze linije javnog gradskog saobraćaja broj 25 i 26. Obe su jednosmerne i veoma uske. Linija 26 koristi ove ulice i u noćnom režimu vožnje. Takođe, pomenute ulice vode ka školi i vrtićima.

Proći trotoarom ovim dvema ulicama, a ista je situacija na celom Pašinom brdu, nemoguće je. S obe strane ulica parkirana su vozila. I ne samo to, kako se grade i novi objekti, učestale su table koje mole pešake da pređu na drugu stranu ulice, što je apsurd, jer svuda su parkirana vozila.

Razmišljao sam kakva je svest ljudi koji tako parkiraju svoje automobile. U zgradama u kojima kupuju stanove postoje i podzemne garaže koje im omogućavaju da svoja vozila uklone sa ulice i propisno ih parkiraju. Nisam siguran da nemaju finansijskih mogućnosti da priušte sebi to zadovoljstvo. A ako, pak, nemaju, zar pri kupovini stana nisu razmišljali kuda sa automobilom? Starosedeocima je, sa druge strane, taj način parkiranja prirodan. Ukoliko nemaju dvorište i prostor za automobil, deo ispred njihove kuće pripada njima, po nekim nepisanim zakonima.

Po koju cenu se to radi? Po cenu da stariji ljudi, kao u scenama iz akcionih filmova, moraju da se provlače i promišljeno kreću. Po cenu da je kretanje osoba u kolicima ili prevoz beba u kolicima fizički neizvodljiv. Po cenu da držeći dete za ruku rizikujete da vas prilikom obilaska nekog automobila isti pokosi. I verujući u sposobnost i pribranost vozača koji voze ovim i ovakvim ulicama.

Očigledno da je nadležnima (MUP, JKP Parking servis, Sekretarijat za saobraćaj i dr.) problem da obeleže mesta na kojima je dozvoljeno parkiranje, uvedu zone i slično. Takva pojava i nereagovanje nadležnih službi pokazatelji su da je ovo devijantno stanje za njih normalno. A plašim se da ni društvo nije u boljem stanju i da je logika „Pa gde da parkiram?” jako zastupljena. Dokle i po koju cenu?

Marko Mladenović, dipl. inž. maš,

Beograd