Пешаци протерани са Пашиног брда

Повод за овај текст је живот на улицама Пашиног (Лекиног) брда. Четврт Вождовца која се наслања на београдску општину Врачар је релативно близу центра града, Каленић пијаце, изласка на ауто-пут код Душановца... У овом делу града, у којем су превладавале мале породичне куће, неретко у заједничком дворишту, сада доминирају вишепородични стамбени објекти не тако велике спратности и не нарочите архитектонске лепоте. Структура и број становника поприлично су промењени за последњих неколико година. Цена станова није мала, а људи који имају новац могу себи да приуште „луксуз” живота на Лекином брду. Само што куповином станова и селидбом они не постају део тамошњег-ондашњег света.

Две главне улице Пашиног брда су Улица Тодора Дукина и Струмичка. Кроз ове две улице пролазе линије јавног градског саобраћаја број 25 и 26. Обе су једносмерне и веома уске. Линија 26 користи ове улице и у ноћном режиму вожње. Такође, поменуте улице воде ка школи и вртићима.

Проћи тротоаром овим двема улицама, а иста је ситуација на целом Пашином брду, немогуће је. С обе стране улица паркирана су возила. И не само то, како се граде и нови објекти, учестале су табле које моле пешаке да пређу на другу страну улице, што је апсурд, јер свуда су паркирана возила.

Размишљао сам каква је свест људи који тако паркирају своје аутомобиле. У зградама у којима купују станове постоје и подземне гараже које им омогућавају да своја возила уклоне са улице и прописно их паркирају. Нисам сигуран да немају финансијских могућности да приуште себи то задовољство. А ако, пак, немају, зар при куповини стана нису размишљали куда са аутомобилом? Староседеоцима је, са друге стране, тај начин паркирања природан. Уколико немају двориште и простор за аутомобил, део испред њихове куће припада њима, по неким неписаним законима.

По коју цену се то ради? По цену да старији људи, као у сценама из акционих филмова, морају да се провлаче и промишљено крећу. По цену да је кретање особа у колицима или превоз беба у колицима физички неизводљив. По цену да држећи дете за руку ризикујете да вас приликом обиласка неког аутомобила исти покоси. И верујући у способност и прибраност возача који возе овим и оваквим улицама.

Очигледно да је надлежнима (МУП, ЈКП Паркинг сервис, Секретаријат за саобраћај и др.) проблем да обележе места на којима је дозвољено паркирање, уведу зоне и слично. Таква појава и нереаговање надлежних служби показатељи су да је ово девијантно стање за њих нормално. А плашим се да ни друштво није у бољем стању и да је логика „Па где да паркирам?” јако заступљена. Докле и по коју цену?

Марко Младеновић, дипл. инж. маш,

Београд