Za srpski senat

Jedno od zaboravljenih obećanja Srpske napredne stranke iz perioda kada se borila da dođe na vlast bila je reforma skupštine. Ovi naprednjaci su 2011. skupljali potpise za smanjenje broja poslanika na 125, uz obećanje da će ukinuti državne sekretare, brojne agencije i generalno smanjiti birokratiju i javni sektor.

Parlament Srbije danas je u prilično nezavidnom stanju. Opozicija upravo počinje aktivan bojkot njegovog rada tvrdeći da on odavno nema funkciju koju treba da ima u uređenim državama, da je postao mašina za prosto izglasavanje svih zakonskih predloga vlasti i za sprovođenje nasilja nad manjinom. Zaista je zanimljivo da su naprednjaci uveli i regularnu praksu da poslanici većine opstruišu rad parlamenta trošeći vreme kako poslanici opozicije ne bi kritikovali zakonske predloge. Na traženje opozicije da se posle šest godina u parlamentu otvori rasprava o Briselskim sporazumima, uz uporno odbijanje vladajuća većina tvrdi da bi to opozicija upotrebila za političku borbu.

Srbija ima sve više problema sa poglavljima 23 i 24, koja se odnose na pravosuđe, osnovne slobode, te pravdu, slobodu i bezbednost. Nije ni čudo jer stvarno je pitanje da li su danas u Srbiji vladavina prava i podela vlasti uopšte prihvaćene vrednosti. Pojmovi efikasnosti, modernizacije, ubrzane evropeizacije odavno su zamenili stare dobre osnove liberalne demokratije kao što su podela vlasti zasnovana na stvarnoj podeli moći i pluralizam.

Postojali su pre sto i više godina, međutim, neki drugi naprednjaci u Srbiji. Za njih su to bili temeljne i osnovne vrednosti. Oni su pokušavali da reše upravo problem sa kojim se Srbija ponovo suočava nakon uvođenja pluralizma, a to je da zbog ovakvog ustavnopravnog sistema i političke kulture, ko god namakne većinu u skupštini dobije pravi Konvent, te uz kontrolu medija, službi i javnih finansija brzo prikupi neograničenu moć, koju onda koristi da ovladava svim prostorima moći u zemlji i do kraja osakati i uništi opoziciju. Od sedamdesetih godina sve do 1903, pa u nešto manjoj meri i do 1914, trajale su neverovatno ozbiljne rasprave oko toga kako uravnotežiti sistem moći u Srbiji i kako obezbediti stabilnost, kontinuitet i naročito mogućnost da obrazovaniji slojevi budu predstavljeni u parlamentu i da se njihov glas posebno vrednuje.

Naprednjaci su kao konzervativci i predstavnici obrazovanijeg dela naroda gotovo celokupan svoj program organizovali oko ideje uvođenja drugog doma, odnosno senata. Još od Aćima Čumića, preko Piroćanca i Garašanina, do Stojana Novakovića i Živojina Perića, tražili su uvođenje dvodomnog sistema u Srbiju. Verovali su da tek sa tom vrstom kočnice može da se stvori ravnoteža između donjeg doma, u kome dominiraju predstavnici manje obrazovanih, kojima su uglavnom radikali manipulisali, zatim kralja i senata, u kome bi sedeli predstavnici obrazovanijih, iskusnijih i mudrijih ljudi. S druge strane, vodeći radikalski mislioci poput Milovanovića i Geršića osporavali su ideju senata, tražeći po jakobinskom sistemu punu dominaciju jednodomne skupštine u kojoj su sebi obezbeđivali većinu.

Naprednjaci su konačno uspeli da proguraju svoju ideju u Ustavu iz 1899. godine. No, već posle dve godine kralj je suspendovao taj ustav. Posle njegove smrti radikali su vratili jednodomni sistem, u kome su imali punu dominaciju i sa odumiranjem naprednjaka ideja senata je nestala iz srpske ustavno-institucionalne prakse, pa i teorije. Gotovo jakobinska praksa pune koncentracije moći jedne partije ili jednog čoveka koja obeležava parlamentarni život u Srbiji posle 1990. godine, morala bi kod mudrijeg sveta da obnovi ideju senata. Sistem vlasti koji je kulminaciju doživeo sa režimom koji vlada već sedam godina očigledno nije dobar jer onemogućuje adekvatno funkcionisanje institucija, kontrolu, podelu vlasti i pluralizam moći. Sve boljke koje je Mizes 1922. navodio kao nedostatke socijalizma i kolektivizma danas su vidljive kod nas: jedna glava ne može sve da nosi, da stigne i da odlučuje o svemu.

Uz to, Srbija, za razliku od mnogih drugih zemalja, nema alternativne sisteme moći i uticaja kakvi su, recimo, Savet za spoljne poslove u SAD, privredna komora u Nemačkoj, ili Rimokatolička crkva u Hrvatskoj. Nekada je takvu moć imao Ćosićev krug, koji je često posredovao između stranaka i drugih političkih aktera. Ništa slično više ne postoji u Srbiji, pa je utoliko potrebnija institucionalna kontrola moći i zakonodavnog procesa koju bi doneo ozbiljan senat.

Klasičan senat danas ima šezdesetak država u svetu, uključujući i neke od najstabilnijih evropskih država poput Holandije, Francuske, Švajcarske ili Austrije. U Italiji je, uprkos čestim promenama vlade, upravo senat omogućavao kontinuitet i stabilnost. U SAD senatori, a u Britaniji lordovi, i dalje imaju povlašćen položaj i ogroman javni autoritet.

To što strane sile dugo već presudno i na štetan način utiču na naš sistem ne znači da treba da prestanemo da razmišljamo kako da obnovimo svoju suverenost i izgradimo pristojno i uređeno društvo. Plemenita ideja senata bi za hajdučki i institucijama ne previše sklon srpski narod bila izrazito lekovita.

 Naučni savetnik Instituta za evropske studije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista