Popravka kapitalističkog sistema

Veoma interesantan dopis u rubrici „Među nama” o neophodnosti popravke kapitalističkog sistema podstiče na razmenu gledišta i diskusiju vrednu za uspostavljanje sistema čiji reformatorski proces ne bi izazvao ekstremističke sukobe.

O trenutnoj društveno-ekonomskoj situaciji na Zapadu, gde je došlo do samoporobljavanja, gubitka slobode, suvereniteta i identiteta, otuđenosti, govori u svom eseju Katarina Roringer-Vešović, koja to piše iz zapadne zemlje, u kojoj živi. Bazirajući svoje iskaze na osnovu posmatranja filozofa Hermuta Roze i svog ličnog saznanja i postojeće literature, dolazi do stanovišta da se takozvano socijalno ubrzanje, koje je produkt liberalnog kapitalizma, ne može zaustaviti, i da će čovek sam sebe staviti u kavez jureći za sve višim nivoom života. Ovo, svakako, još ne važi za našu zemlju koja nije dostigla nivo razvoja, ali se postavlja pitanje za budućnost. Poznato je da je još Niče govorio da čovek mora da smanji svoje zahteve; pa i ovo još ne mora da se odnosi na naše prilike, ali očigledno je da je pitanje promene sistema koje postavlja gospodin Vladimir Pavlović, prevodilac, na stolu razmatranja i slobodnog izbora građana, s obzirom na to da se ono postavlja na aktuelnim protestima građana, koji se ovih dana dešavaju kod nas. Te promene je potrebno da budu reformatorske, ako je to moguće, a ne partijske, kako bi obezbedile mirne prelaske na kompromis između kapitalističkih i socijalističkih odnosa.

Primer za to su nordijske zemlje, koje su od najsiromašnijih zemalja u svetu, za sto godina došle do nivoa najbogatijih.

Primenjujući ovaj model, Švedska je proglasila socijalnu državu, sa širokim zaštitama građanskih sloboda i progresivnim porezima, koji su obezbedili tako visok nivo socijalne zaštite, a u isti mah primenila beskompromisan obračun sa korupcijom i mitom.

Svakako da je za sve ovo bilo potrebno podići stepen proizvodnje, edukovati i stvoriti odgovornog građanina.

Pitanje je da li je naša država politički spremna i sposobna da stvori takav ambijent i obezbedi privredni rast ne manji od šest odsto na godišnjem nivou, kako bi stigla one razvijene zemlje, kojima je dovoljan i znatno manji rast, a za to pribavi investicije koje omogućavaju zaposlenje visokoškolskog kadra i realizaciju gotovih proizvoda sa daleko većim profitom od onog kojeg stvaraju hale za motanje kablova.

Zdravko Zdravković,
arhitekta