Поправка капиталистичког система

Веома интересантан допис у рубрици „Међу нама” о неопходности поправке капиталистичког система подстиче на размену гледишта и дискусију вредну за успостављање система чији реформаторски процес не би изазвао екстремистичке сукобе.

О тренутној друштвено-економској ситуацији на Западу, где је дошло до самопоробљавања, губитка слободе, суверенитета и идентитета, отуђености, говори у свом есеју Катарина Рорингер-Вешовић, која то пише из западне земље, у којој живи. Базирајући своје исказе на основу посматрања филозофа Хермута Розе и свог личног сазнања и постојеће литературе, долази до становишта да се такозвано социјално убрзање, које је продукт либералног капитализма, не може зауставити, и да ће човек сам себе ставити у кавез јурећи за све вишим нивоом живота. Ово, свакако, још не важи за нашу земљу која није достигла ниво развоја, али се поставља питање за будућност. Познато је да је још Ниче говорио да човек мора да смањи своје захтеве; па и ово још не мора да се односи на наше прилике, али очигледно је да је питање промене система које поставља господин Владимир Павловић, преводилац, на столу разматрања и слободног избора грађана, с обзиром на то да се оно поставља на актуелним протестима грађана, који се ових дана дешавају код нас. Те промене је потребно да буду реформаторске, ако је то могуће, а не партијске, како би обезбедиле мирне преласке на компромис између капиталистичких и социјалистичких односа.

Пример за то су нордијске земље, које су од најсиромашнијих земаља у свету, за сто година дошле до нивоа најбогатијих.

Примењујући овај модел, Шведска је прогласила социјалну државу, са широким заштитама грађанских слобода и прогресивним порезима, који су обезбедили тако висок ниво социјалне заштите, а у исти мах применила бескомпромисан обрачун са корупцијом и митом.

Свакако да је за све ово било потребно подићи степен производње, едуковати и створити одговорног грађанина.

Питање је да ли је наша држава политички спремна и способна да створи такав амбијент и обезбеди привредни раст не мањи од шест одсто на годишњем нивоу, како би стиглa оне развијене земље, којима је довољан и знатно мањи раст, а за то прибави инвестиције које омогућавају запослење високошколског кадра и реализацију готових производа са далеко већим профитом од оног којег стварају хале за мотање каблова.

Здравко Здравковић,
архитекта