Istorija je učiteljica života

Čekao sam da se neko stručan javi povodom pisma „Zašto ne učestvujem u protestima”, prof. dr Vladimira M. Ristića, objavljenog 21. februara u rubrici „Među nama”. Profesoru se svakako može priznati da je intelektualac i da je pošten. To što je (smo) nedovoljno obrazovan(i) nije njegova (naša) krivica. Zašto su se Srbi 1690. godine uputili na Sever, ko ih je pozvao, kakvim obećanjima ih je ubedio i kako je to ispunjavao? Kada su se Albanci naseljavali na Kosmet, i koliko je u pojedinim vremenskim intervalima bilo njih, a koliko Srba? O tome treba da se sudi na osnovu istorijskih izvora, statistike i popisa stanovništva, kojih je, bar u novije vreme, bilo. Nije dobro kada se naučni radnik o nečemu izjašnjava a ne poziva se na činjenice. Kakvi su bili Srem, Slavonija, Kordun i drugi krajevi pre dolaska Srba?

Nedavno sam slučajno došao do knjige „Kratak izveštaj o stanju rasejanoga mnogobrojnoga Ilirskog naroda po carskim i kraljevskim nasledničkim zemljama”, fototipsko izdanje 1866. godine. Knjigu je pisao baron J. H. Bartenštajn, koji je u Beču 1760. godine bio predsednik ilirske dvorske deputacije. Pisao je kao obrazovnu literaturu za školovanje budućeg cara Josifa II. To što su oni onda znali o Srbima, mi ne znamo ni danas. Srba je bilo dva miliona. Cenjeni su kao pouzdani ratnici, mada su u početku tretirani kao nesposobni, koje je trebalo slati da ginu jer se govorilo da je bolje da pogine stotinu Srba nego jedan „Nemac, Ugar ili Valon”. Dubrovnik je bio „jedina ilirska republika na svetu”. Ilirski narod je nasledstvo „doma austrijska”, jer su južne zemlje „carskim oružjem otete”. Da je profesor Ristić pročitao ovu knjigu, drugačije bi pisao. Dobro bi bilo da se prevede na savremeni srpski jezik i preporuči za školsku lektiru. Naši istoričari znaju za tu knjigu, ali je u svojim radovima samo ovlaš pominju.

Nije ovo mesto da se ta knjiga detaljno predstavlja, navešću samo neke zanimljivosti. Srbi su naseljavani na pustu zemlju, npr. u dva pusta sreza (Desertum primum i secundum) koji su na osnovu toga postali „varaždinsko i gornje-karlovačko generalstvo”. Imali su obavezu da ratuju protiv Turaka (da čuvaju granicu), ali kada bi se situacija stišala, zloupotrebljavani su na razne načine. Katolička crkva se uporno trudila da ih pokatoliči, pa kad nije mogla silom, onda se savetovalo da se to čini „blagošću, delima milosti, dobročinstvom i hriščanskim izučavanjem”. Imali su u tome uspeha, pa su tako npr. prekrstili igumana manastira sv. Vasilija u Oravici, a sa njime i sve stanovništvo između Dunava i Drave. To su kasniji Hrvati, isto kao što su albansko pleme Klimente naseljeno u Nikincima i Rtkovcima preveli u Hrvate.

Beč je svoje tajne uporno i dugo čuvao. U knjizi se navodi slučaj nekog visokog činovnika koji je sto godina posle izvesnog događaja o tome javno pričao. Ostao je bez titule i bez imanja. Zašto mi i danas o ovome ćutimo?

Njegoslav Vukotić,
Pančevo