Историја је учитељица живота

Чекао сам да се неко стручан јави поводом писма „Зашто не учествујем у протестима”, проф. др Владимира М. Ристића, објављеног 21. фебруара у рубрици „Међу нама”. Професору се свакако може признати да је интелектуалац и да је поштен. То што је (смо) недовољно образован(и) није његова (наша) кривица. Зашто су се Срби 1690. године упутили на Север, ко их је позвао, каквим обећањима их је убедио и како је то испуњавао? Када су се Албанци насељавали на Космет, и колико је у појединим временским интервалима било њих, а колико Срба? О томе треба да се суди на основу историјских извора, статистике и пописа становништва, којих је, бар у новије време, било. Није добро када се научни радник о нечему изјашњава а не позива се на чињенице. Какви су били Срем, Славонија, Кордун и други крајеви пре доласка Срба?

Недавно сам случајно дошао до књиге „Кратак извештај о стању расејанога многобројнога Илирског народа по царским и краљевским наследничким земљама”, фототипско издање 1866. године. Књигу је писао барон Ј. Х. Бартенштајн, који је у Бечу 1760. године био председник илирске дворске депутације. Писао је као образовну литературу за школовање будућег цара Јосифа II. То што су они онда знали о Србима, ми не знамо ни данас. Срба је било два милиона. Цењени су као поуздани ратници, мада су у почетку третирани као неспособни, које је требало слати да гину јер се говорило да је боље да погине стотину Срба него један „Немац, Угар или Валон”. Дубровник је био „једина илирска република на свету”. Илирски народ је наследство „дома аустријска”, јер су јужне земље „царским оружјем отете”. Да је професор Ристић прочитао ову књигу, другачије би писао. Добро би било да се преведе на савремени српски језик и препоручи за школску лектиру. Наши историчари знају за ту књигу, али је у својим радовима само овлаш помињу.

Није ово место да се та књига детаљно представља, навешћу само неке занимљивости. Срби су насељавани на пусту земљу, нпр. у два пуста среза (Desertum primum i secundum) који су на основу тога постали „вараждинско и горње-карловачко генералство”. Имали су обавезу да ратују против Турака (да чувају границу), али када би се ситуација стишала, злоупотребљавани су на разне начине. Католичка црква се упорно трудила да их покатоличи, па кад није могла силом, онда се саветовало да се то чини „благошћу, делима милости, доброчинством и хришчанским изучавањем”. Имали су у томе успеха, па су тако нпр. прекрстили игумана манастира св. Василија у Оравици, а са њиме и све становништво између Дунава и Драве. То су каснији Хрвати, исто као што су албанско племе Клименте насељено у Никинцима и Ртковцима превели у Хрвате.

Беч је своје тајне упорно и дуго чувао. У књизи се наводи случај неког високог чиновника који је сто година после извесног догађаја о томе јавно причао. Остао је без титуле и без имања. Зашто ми и данас о овоме ћутимо?

Његослав Вукотић,
Панчево