Ugovor sa narodom

Pokušavajući sebe da izdvoji iz nezadovoljstva koje kruži Srbijom, opozicija je građanima ponudila na potpis Ugovor sa narodom, svojevrsnu bračnu ponudu u kojoj bi za miraz dobila podršku za povratak na vlast.

Može li lista uopšteno definisanih, pamfletski sročenih obećanja da motiviše ljude koji očekuju sistemske promene i stvarne reforme? Zašto bi razočarani ljudi koji zahtevaju demokratsko, socijalno i moralno ozdravljenje Srbije poverovali opoziciji okupljenoj s koca i konopca političkog spektra i sastavljenoj od mahom iznošenih lica?

Ljudi na ulicama ne veruju ni vlastima ni opoziciji. Autentična energija protesta nije skrivena u opoziciji, kako pokušava da predstavi vlast, niti je isključivo usmerena prema autoritarnom režimu, kako tvrdi opozicija. I jedni i drugi bi da, svako na svoj način, stišaju/prisvoje demonstrante dok bi demonstranti da promene njih kako bi konačno dobili funkcionalnu demokratiju.

Vlast se nada da će nezadovoljstvo utihnuti pred novim kombinovanim desantom na javni prostor, ali gubi nerve privodeći aktiviste protesta „Jedan od pet miliona” zbog lepljenja nalepnica na prostorije SNS čijim aktivistima nije zabranjeno da svoje plakate kače svuda po gradu.  Opozicioni savez od 34 grupe veruje da će kapitalisati nudeći Ugovor sa narodom. Gde će biti overen? U sudu, kod notara? Koliko ljudi da ga potpiše da bi bio validan? Kako će narod da sankcioniše drugu ugovornu stranu ukoliko ne ispuni obećanja?  Kada će se znati imena eksperata iz vlade u senci? Ko će, sem naroda, snositi posledice neispunjenih obećanja koja dele isti oni koji su svoju šansu ispustili?

Nije „Ugovor sa narodom” srpska ekskluziva. Na ideju potpisivanja „Ugovora sa Amerikom” došli su republikanci uoči izbora za Kongres 1994. Uspostavili su čvrsto ideološko jedinstvo i ponudili manifest od 10 tačaka koji ih je obavezivao da za prvih sto dana  sprovedu neke konkretne reforme. Taktika je funkcionisala jer su republikanci prvi put od 1954. dobili većinu u oba doma Kongresa,  ali ispostavilo se da većina elemenata ugovora nije ispunjena a neke je blokirao predsednički veto Bila Klintona. Silvio Berluskoni  je uoči majskih izbora 2001. potpisao „Ugovor sa Italijanima”, program petogodišnjih reformi od pet tačaka. Pobedio je, a kasnije analize kretale su se od toga da nije ispunio ništa do polovičnog uspeha. Sud u Milanu je 2009. presudio da ugovor nije imao pravnu valjanost i da Berluskoni nije imao obavezu da poštuje pravno neobavezujući dokument.

Za razliku od američkih republikanaca i Berluskonija, šanse srpske opozicije da pobedi na izborima su više nego slabašne. Aleksandar Vučić neće dobrovoljno ispuniti zahteve o uslovima za fer glasanje.

Najava bojkota izbora i napuštanje rada skupština je redak konkretan stav u srpskom ugovoru sračunat da se svi oni koji Vučića podržavaju sa Zapada zamisle ko im je partner, kakva je to „demokratija”  u kojoj su desetine hiljada ljudi stalno na ulicama a opozicija prisiljena da izađe iz skupštinskih klupa.

Srpska opozicija je umnogome talac grešaka i nečinjenja iz vremena kada je bila na vlasti, a ne deluje da ima potencijal da se istinski pročisti i skine rđu od koje je korodirala. Narodnofrontovski Savez za Srbiju je galimatijas nacionalističkih desničara, centrista  i liberalnih levičara koje je ujedinila ideja rušenja Vučića. Promena lidera je legitimni cilj ali nije politika.

Pročitao sam pažljivo ugovorni spisak lepih želja od sedam tačaka i aneks od 12 čiji akcenat nije na onome što vlast nije uradila, već na obećanjima šta će oni ostvariti. SzS nudi ugovorna obećanja ali ne i jasnu politiku oko pridruživanja EU i rešenja kosovskog problema.

Zar neko zaista misli da će Zapad podržati formaciju koja nema stav oko dva ključna pitanja ove zemlje? Američke ili nemačke pragmate će zaključiti da im je, u nedostatku kvalitetnijeg izbora, bolje da podržavaju Vučića. Džaba jedan opozicioni lider odlazi za Vašington da bi američku administraciju sprečio da ne podržava Vučića. Važnije bi bilo da obezbedi podršku domaće javnosti. A za to je neophodna ozbiljna politička agenda oslobođena dosovskog virusa – od koga se njegova formacija nije vakcinisala.

Odavno smatram da Srbija ne zaslužuje ovako lošu opoziciju. Bezidejnu, pritisnutu kompromiserstvom na ivici protivprirodnog bluda, nesposobnu da uverljivo artikuliše nezadovoljstvo koje su ljudi izneli na ulice – bez njihove pomoći. Važno je, kažu, „da sve kolone dođu do Slavije, a posle ćemo da vidimo”. To „posle” me najviše brine. Šta je realnost Dana posle? Raspad. Dezorijentacija jer bi svako vukao na svoju stranu uz veliku verovatnoću da bi nastavili da pričaju o reformama – koje neće.

Rešenje? Tu je, nadohvat ruke. Na ulicama i trgovima. Tim ljudima treba zaklon od vlasti nespremne da se koriguje, koja samo čeka da mašina protesta izgubi paru. Treba im i podrška kako bi odoleli opoziciji koja bi da ih zavodljivom pesmom sirena potkupi Ugovorom sa narodom. Vakuum bi mogli da popune protesti tako što će se organizovati, konsolidovati i kanalisati svoje zahteve. Što će imati čvršće rukovodstvo, adresu na koju bi neko mogao da im piše. Političkom sazvežđu Srbije nedostaje stranka koja će znati da artikuliše spontane zahteve naroda sa ulice.

Odavno se nije tako jasno čuo glas koji traži strukturalne promene u zemlji u kojoj nijedna vlast do sada nije pokazala spremnost da stvara društvo istinskih demokratskih sloboda. Gospodo u Vašingtonu, Londonu, Berlinu ili Parizu počujte poruke koje se šalju iz čitave Srbije.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista