Neka posetioci sami sebi budu autoritet

Moderan i bez predrasuda Aleksander Klar svakog jutra biciklom dolazi na posao. On je sada već devetu sezonu direktor Muzeja Vizbaden, čiji godišnji budžet iznosi više od pet miliona evra. Rođen je u Nemačkoj, odrastao u Atini u Grčkoj, a studirao u Erlangenu, blizu je pedesete godine života i bori se da svaki posetilac bude ljubazno dočekan u ovoj ustanovi koja ima vrednu prirodnjačku i umetničku zbirku, sa najvažnijom kolekcijom radova ruskog slikara Alekseja fon Javlenskog u svetu.

Dinamiku i aktuelnost održava gostujućim izložbama koje bi poželeli mnogo veći gradovi u Evropi. Tako je početkom ove godine ustalasao likovnu scenu sa dve retrospektive i to prvom španskog vajara Eduarda Čilide, koju je potpisao kao jedan od kustosa (sa Ignacijom Čilidom i Leom Šafer) i drugom posvećenom Pitu Mondrijanu, čiji je kurator Roman Ciglganzberger. Naš sagovornik je u svojoj dosadašnjoj praksi radio u Gugenhajmu u Njujorku, potom u Kolekciji Pegi Gugenhajm u Veneciji i u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu. Zato vredi čuti kako Aleksander Klar razmišlja, a način rada u ustanovi koju vodi za „Politiku“ ovako opisuje:

– Reprezentativnim izložbama, poput ovih koje pominjete, potrebni su dobra kustoska mreža i ekspertiza, zdrava infrastruktura muzeja i malo diplomatije. Naš pristup u Vizbadenu je da ispričamo umetničku priču iz drugačijeg ugla. U slučaju Mondrijana to je snažan fokus na rani rad umetnika u svetlu njegovih poznatih apstraktnih dela, a u slučaju Čilide pokušavam da vratim pažnju na njegovo razvijanje forme, a ne samo na poetičnost i humanističku pozadinu čitavog opusa. Trebalo bi da vidimo ono što je sakriveno iza njegove popularnosti. Reakcije na Čilidu su bile dvostruke, novinari starije generacije gledaju pomalo cinično na njegovu omiljenost i na mogući nedostatak konceptualne strogosti, dok mlađi posmatraju njegove skulpture na nov način i ističu majstorstvo. U tekstu u katalogu objašnjavam da iako nije prihvatljivo videti Čilidino delo iz konceptualnog ugla, ipak mislim da on ima svoj koncept – protivljenje gravitaciji sa radom na teškim materijalima koje pretvara u „lake” objekte, dok većina njegovih ostvarenja od papira deluje kao da su veoma teški. Tu je inkorporiran humanizam, što čini Čilidine apstraktne skulpture ljudskim, gotovo figurativnim po sebi.

Da li ste ponudili odgovore zašto je Čilida tako dobro prihvaćen u Nemačkoj i kakva su današnja tumačenja Mondrijana?

Ovaj španski vajar je bio veoma zainteresovan za nemačku filozofiju 19. i 20. veka (kao i dva njegova sunarodnika iz iste generacije Antonio Tapies i Antonio Saura, što je vrlo zanimljivo) i obožavao je Hajdegera kojeg je inspirisao za tekst „O umetnosti i prostoru”. Izgleda da postoji posebna veza između ovog umetnika i Nemačke koja je postala recipročna kada je njegovo delo realizovano javno. Mondrijanov put prikazujemo od njegovih ranih pejzažnih formi do neoplastičnih rešetki. Ohrabrujemo posetioce da sami sebi budu autoritet.

Koje su odlike vašeg koncepta u rukovođenju muzejom i šta, u tom smislu, planirate do kraja godine?

Mi smo muzej koji ima svoju snagu kad je reč o umetnosti 20. i 21. veka sa fokusom na Nemačku i Ameriku. Ove godine ćemo dodati i Francusku kao novo polje uključivanjem velike kolekcije secesije u našem muzeju. Secesija je snažna veza između naše dve zbirke o umetnosti i prirodi, a takođe je i pokret avangardnih težnji, ali je prati reputacija staromodnog. Želeli bismo da vratimo diskursu avangardnost secesije. Još jedan ambiciozan projekat je izložba „Danas – mladi slikari u Nemačkoj” gde ćemo prikazati 54 mlada umetnika iz čitave Nemačke u Vizbadenu i simultano u Kunstmuseumu u Bonu i Kemnicu. Postavka će se održati ove jeseni i ima za cilj da definiše aktuelne teme savremenog slikarstva. Svi umetnici su u četrdesetim godinama života.

Koliki je vaš godišnji budžet i da li on garantuje dobre programe?

Naš godišnji budžet je oko 5,2 miliona evra, to je ono što nam je potrebno za plate, klimatizaciju galerije i održavanja rada muzeja. Garancija za dobre programe je dobro osoblje sa kreativnim idejama i istom strašću za stvaranje. Ako direktor provodi vreme baveći se sponzorstvom i prikupljanjem sredstava, neće možda imati vremena za dobre ideje. Ali mi svakako nabavljamo novac za akvizicije, za velike izložbe i za sve posebne projekte od obrazovnih programa do istraživanja istorije i vlasništva. Dakle, reč je i o idejama i o novcu...

Karijeru ste započeli u Gugenhajmu u Njujorku, šta ste tamo naučili?

Ono što sam naučio u muzeju Gugenhajm jeste relevantnost. Bio sam tamo na vrhuncu poslovanja Tomasa Krensa, nekadašnjeg direktora Fondacije „Solomon R. Gugenhajm” u Njujorku, u godini kada je otvoren Gugenhajm muzej Bilbao u Španiji. Iako to možda nije bilo nešto što je Tom Krens mislio, naučio sam da je muzej važan deo našeg društva i da ga treba predstaviti kao takvog. Hrabri planovi, bili oni strateški, ekonomski ili oni koji su meni najinteresantniji, socijalni, trebalo bi da budu deo razumevanja muzeja. Trebalo bi da zahtevamo da budemo dobro finansirani i da činimo suštinski deo društva.

Profesionalni put vas je vodio i u Veneciju i London, kako ste tu sticali znanje?

Učenje nikada ne prestaje. „Moj put” je odgovarajući amalgam onoga što sam iskusio u raznim muzejima u kojima sam radio i onoga što je moje viđenje dobrog muzeja. Negovanje odlične kolekcije, doprinos istraživanju kroz naučne radove i izložbe i stvaranje muzeja kao mesta koje je pristupačno svima je ono što volim da radim.