Studentska oaza u Leposaviću

Leposavić – Na portirnici Studentskog doma broj jedan, jednog od dva studentska kompleksa u Leposaviću, dočekuje nas crn, krupan momak, legitimiše i upućuje u kancelariju upravnika Nikole Vitorovića.

Tišina, kao da smo u biblioteci, kao da nismo u poseti devojkama i momcima od kojih su mnogi tek zakoračili u novi život, odvojeni od svog mesta, od roditelja, bezbrižnog srednjoškolskog života.

U 44 sobe smestilo se 176 studenata prve, druge i nekoliko studenata treće godine Učiteljskog fakulteta, Fakulteta za fizičku kulturu, Poljoprivrednog fakulteta, Visoke ekonomske i Visoke tehničke škole.

Na prvom spratu su sobe za studente, na drugom za studentkinje.

Dvospratna zgrada, novijeg datuma, odiše mirom.

„Ovo je njihova druga kuća. Poštuje se red, disciplina, a studentima je jasno da je njihov zadatak da uče i da se ponašaju domaćinski. Onako kako su ih roditelji učili. A mi prema njima postupamo očinski. Tu smo za njih 24 sata i oni to znaju. Znaju da mogu da se obrate i meni ili bilo kome od radnika, u svako doba”, kaže Vitorović. Na mesto upravnika došao je krajem 2017. godine i za njega, kako smo kasnije čuli, svi imaju samo reči hvale.

Ne propušta Vitorović da kaže da je, zahvaljujući direktoru Studentskog centra Priština s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Jovu Popoviću, studentski standard podignut na najviši nivo, na čemu mogu da pozavide i veći centri, ne samo u centralnoj Srbiji već i u regionu.

Upravnik dodaje da se u ovom studentskom domu neguje familijarni odnos, bez obzira na to odakle deca dolaze, koje su vere i nacije.

Pokucali smo na vrata sobe broj 27. Otvara nam Dina Maslak, studentkinja prve godine Učiteljskog fakulteta. Iz Bijelog Polja je, kao i Marija Cvijović, a Milanka Radusinović je u Leposavić došla iz Podgorice.

Vršnjakinje su, sve tri imaju po 19 godina. I sve tri su obučene u roze džempere.

„Sve Crnogorke”, krenusmo priču.

Stide se, odgovaraju samo na ono što pitamo!

Još ne mogu da se naviknu na studentski život, pa na svake dve, tri nedelje idu kući.

„Najviše vremena provodimo na fakultetu, ali i u sobi, gde možemo da učimo”, govori Dina, slatka devojka krupnih crnih očiju, kojoj nedostaju roditelji, ali i brat Denis, učenik drugog razreda srednje škole.

I Milanka se uželela roditelja, sestre i dvojice braće, ali se čuju telefonom besplatno, jer je ceo dom pokriven bežičnim internetom.

„Ležemo rano, jer moramo da poranimo na predavanja. Slabo izlazimo u grad, jer ovde imamo sve. Hranu u menzi, a blizu nam je i prodavnica, ako nam nešto zatreba. U klubu možemo da gledam televiziju, a imamo mogućnost i da se rekreiramo u sportskoj sali”, tiho govori Marija, koja se kao i njene cimerke spremala za predavanja.

Učiteljski fakultet je, kao i Fakultet za fizičku kulturu, u krugu studentskih domova.

U čistoj, devojačkoj sobi, sve pod konac. Na policama plišane igračke, na stočiću oprane šolje od čaja.

Zavirismo i u kupatilo, u kojem 24 sata ima tople vode. Police pune šampona, krema, dezodoranasa, kao u kakvoj maloj kozmetičkoj radnji.

U sobi 33 Anđa Popara, plava devojka, studentkinja prve godine Učiteljskog fakulteta, ali i Fakulteta savremenih umetnosti, Odseka glume, u Beogradu.

Iz Kruševca je, a nijednog momenta se nije predomišljala da li da započne studije na Kosmetu.

„Da, roditelji su se brinuli kada sam rešila da ovde upišem fakultet. I sada, kad god čuju da ovde nije baš mirno, da se nešto dogodilo bilo gde na Kosmetu, uplašeni zovu. Smirujem ih, ubeđujem da ne brinu”, priča nežna plavuša.

Njena cimerka Jelena Zubac iz Kosovske Mitrovice je takođe student prve godine Učiteljskog fakulteta. Kaže da se navikla na Leposavić.

„Nezgodno mi je da putujem zbog obaveza na fakultetu, pa sam u domu. Ali, nedeljno idem kući”, kazuje ova visoka devojka, duge kose vezane u rep.

Sve vreme razgovora ove dve brucoškinje nisu skidale osmeh s lica.

Sobe u ovom studentskom domu nemaju terase. Veš suše u kupatilu, a na prozorima nije bilo nijedne tegle sa zimnicom, koja je inače svojstvena studentskim sobama bilo gde u ovo doba.

Čujemo zabranjeno je bilo šta stavljati na sims od prozora!

Takav je ovde red. A red je i da sobe budu čiste, da se po zidovima ništa ne lepi i da na njima mogu jedino da stoje lampe postavljene iznad svakog kreveta.

Zabranjeno je i pušenje u sobama. Kažnjivo je, a primetismo da se u nijednoj od soba, čak ni u muškoj nije osetio miris cigarete.

U hodniku tišina koju ni spremačice nisu remetile.

Na prvom spratu, u sobi broj sedam, zatekosmo Ervina Mehmetija iz sela Ljubošta iz Gore, studenta Fakulteta za fizičko vaspitanje, Lazara Karadžića iz Lapljeg Sela, koji studira poljoprivredu u Lešku, Nikolu Danića iz Livađa, koji se opredelio za Učiteljski fakultet.

Nisu svi cimeri, ali se dobro slažu. Ubrzo su im se pridružili Saša Vuksanović i Đorđe Maksimović, obojica studenti Visoke ekonomske škole.

Saša, visoki plavušan, rodom je iz Prilužja, a već nekoliko godina sa roditeljima i bratom živi u Kragujevcu.

Đorđe je iz Novog Pazara. Njemu je najbliže da stigne do kuće, pa odlazi svake nedelje.

Kažu da idu u teretanu koja je u sklopu studentskog doma, a vole da svrate i u kafiće u gradu.

„Posete su nam dozvoljene do 23 sata. U jedan po ponoći zaključavaju se vrata studentskog doma. Dešava se da upravnik bane u pola noći. Samo čujemo, došao je. A zna i da nas zove telefonom kad je neka loša situacija da vidi da li smo bezbedno stigli kući”, skoro uglas govore momci.

Kažu da čak imaju i upravnikov broj telefona i da u svako doba mogu da ga pozovu i da računaju na njega.

„Naš upravnik je poseban. Po koraku ga prepoznajemo kad prođe hodnikom. Kao oficir”, smeju se, opet uglas.

Pričaju da je dom broj jedan, svojevrsna oaza u Leposaviću. Nema buke, nema glasnog slavlja. Čak se i na proslavama rođendana muzika jedva čuje.

Kažu da su navikli na Leposavić, a kad imaju vremena odu i do Kosovske Mitrovice.

Izlazimo iz sobe čistih zidova, čistog poda, kao da su u njoj devojke.

Na hodniku se mimoilazimo s Jasnom, Jovanom, Katarinom, Julijanom. Već se vraćaju sa fakulteta.

Ponovo smo kod upravnika Vitorovića. Zajedno polazimo ka teretani, ali i kotlarnici. Krenuo je da proveri da li grejanje dobro funkcioniše. Uostalom, upravnik je mašinski inženjer po struci, pa mu provera kotlarnice, koja greje studentske domove, dva fakulteta, Visoku ekonomsku školu, ali i Kulturni centar, dođe kao drugo zanimanje.

Studenti su se razmileli. Vreme je ručka. Oni koji su završili s obrokom odmaraju se na klupama u parku. Izašli su da se ogreju na zubatom februarskom suncu. Nije im smetao hladan vetar koji se ukrštao s Kopaonika i Rogozne.

A kad dođe vikend, po dvorištu studentskog gradića, ali i ulicama Leposavića, tamo ka autobuskoj stanici, samo se čuju točkići kofera koji vuku studenti, nakratko napuštajući sever Kosmeta. Natovareni i putnim torbama, odlaze svojim najbližima, svojim kućama, da bi se posle samo dva dana ponovo vratili u svoju oazu mira i studentskim obavezama.

Po kapacitetu treći u Srbiji

„Naš studentski centar prevazilazi druge u Srbiji, pa se po standardu može porediti sa sličnim ustanovama u Evropi. Po kapacitetu smo treći u Srbiji, posle Beograda i Novog Sada”, kaže za „Politiku” upravnik Nikola Vitorović.

„Imamo utisak da država Srbija čak i više brine o nama, izdvajajući značajnija sredstva, s ciljem da se naša deca ne osećaju inferiorno u odnosu na veće sredine, a ima i u vidu da je ovo trusno područje”.