CUNAMI SA DUNAVA

Sve moderne bajke o vojsci, moralu i državi počinju sa srećnim krajem. Za Dan pobede nismou Beogradu imali vojnu paradu, ali smo dobili 17 generala. Odjednom. Naime, posle višegodišnjeg namernog ili nenamernog nesnalaženja i lutanja srpske političke i vojne elite povodom Dana pobede nad fašizmom, odnosno 9. maja,vrhovni komandant i predsednik Republike Srbije upravo na Dan pobede svojim ukazom unapredioje u čin brigadnog generala 17 pukovnika. Zvanični ceremonijal njihovog unapređenja obavljen je 13. maja, odnosno na nekadašnji Dan bezbednosti. Dakle, između Dana pobede i nekadašnjeg Dana bezbednosti, a između je bio i dan izbora, Vojska Srbije je dobila jednog generala više nego što ih je do tada imala. Sada ih je, znači, 31.

Veseli me taj podatak, što veći broj generala znači i veću vojsku, moćniju odbranu Srbije. Samo su maršal Tito i Slobodan Milošević u jednom danu unapredili veći broj pukovnika u generale. I onda se za njih kaže da su bili diktatori koji nisu mnogo marili za zakone i uslove potrebne za generalski čin. Naravno, to više kažu za Miloševića, jer kod Tita onaj ko nije ispunio sve zakonske uslove za generalski čin nije mogao ni da sanja o hrastovom lišću na uniformi. Spominjem to, jer sedam od 17 novoproizvedenih generala Vojske Srbije nije zadovoljilo uslove za čin generala, naime nisu bili pod ukazom za čin generala najmanje godinu dana, što je obavezan uslov. Ukaze o postavljanju na generalsko mesto dobili su isti dan kada i čin, par sati ranije. Jedan čak nema ni školu Nacionalne odbrane, što sve govori o selektivnosti i ličnim simpatijama, odnosno antipatijama u vojnom establišmentu. Da stvar bude nedoslednija govori i činjenica da su svi komandanti brigada dobili čin brigadnog generala, osim komandanta Gardijske brigade, koji ukaz za generalski čin ima već sedam meseci. I sada nije među unapređenim. Na nekadašnji Dan bezbednosti, oni koji treba da se sete nekih, očito se nisu setili. A generala Pavkovića su nekada optuživali da deli činove onako kako to Milošević zaželi. I obećavalo se da toga više neće biti, jer to je „nezamislivo”.

Iako, sada posle rezultata najnovijih srpskih izbora „nezamislivo” istorijski gledano ne znači baš puno i govori nam više o našoj ograničenoj moći imaginacije. Upravo u tom kontekstu neko će napolju možda da pomisli kako se Srbija sprema za rat: 17 novih generala, iz Izraela su u Srbiju stigle bespilotne letelice za taktičko izviđanje, koje sada naši vojnici ručno lansiraju iz kopnene zone bezbednosti prema Kosmetu. Ej, nema više da mi u Beogradu ne znamo šta tamo radi onaj Čeku i društvo. Istina, samo ako nam priđu na par kilometara od administrativne granice. Da nam poseku malo šume, ide zima. No, kupujemo mi u inostranstvu i bespilotne letelice za veće domete, tako da ćemo imati pogled i na veće daljine. Da vidimo ko to seče šume unutar Kosmeta. O onoj našoj bespilotnoj letelici, što smo je godinama razvijali, napravili i potrošili pare, niko ništa više i ne govori.

Spremamo i neka druga vojnička iznenađenja – neki su se pukovnici setili da treba otpočeti razvoj specijalnih kišnih odela-kabanica za pripadnike Rečne ratne flotile. Kao, dosadašnje kišne kabanice su zastarele. Nisu po NATO standardima. A mi tome težimo. Imamo i projekat opremanja komandnog broda Rečne ratne flotile „Kozara” novim spasilačkim splavovima. Neki se pukovnik setio da na „Kozaru” teoretski može da stane oko 200 ljudi, a da brod trenutno ima obične spasilačke čamce samo za dvadesetak članova posade. Dakle, da nam „Kozara” ne bi završila kao „Titanik”, jedan pukovnik se založio da se kupe novi specijalni spasilački splavovi. Sa signalnim raketama, zalihama hrane i vode za nekoliko dana. Jedan takav splav košta oko 3.000 evra, a po bezbednosnoj proceni treba ih najmanje 20. Uzalud su mu objašnjavali da u slučaju havarije, ili oštećenja brod „Kozara” pristaje uz obalu za nekoliko minuta. I da na Dunavu, ili Tisi nema cunamija. Gledao sam spisak novih brigadnih generala, izgleda da taj pukovnik još nije unapređen. Ko zna, možda mu i odobre projekat.

Istovremeno, na aerodromu Golubovci, kraj Podgorice, još uvek se nalaze dva simulatora za avione G-4. Komanda vazduhoplovstva Srbije odavno je upoznala Ministarstvo odbrane sa zahtevom da se od Crne Gore zahteva vraćanje barem jednog simulatora za avion G-4, jer Vazduhoplovstvo Srbije ne poseduje nijedan takav simulator. Delegacija Ministarstva odbrane Srbije bila je u Podgorici i razgovarala o međuarmijskoj saradnji. Simulator, pa i nekoliko ispravnih aviona G-4 koji su tamo ostali, niko više ne spominje. A srpski piloti i dalje lete na G-4 bez obuke na simulatoru. Zar ne bi bio dovoljan samo jedan telefonski poziv na najvišem državnom nivou između Beograda i Podgorice, jedan džentlmenski razgovor da se reši taj „problemčić”?

Skoro osam godina posle pada režima Slobodana Miloševića sreli su se prvi put načelnici generalštabova Srbije i Rusije, generali Ponoš i Balujevski. U Briselu. Naš je general obećao ruskom generalu da ćemo poslati pitomce na školovanje u Rusiju i da će tender za kupovinu novog naoružanja za vojsku Srbije biti otvoren i za ruske firme. Sudeći po fotografiji, Rus skoro da ga je zgranuto gledao…