Naser Orić neće mirno spavati

Sve dok Tužilaštvo ne bude imalo dokaza za utemeljenu optužnicu protiv potencijalno okrivljenih za zločin počinjen nad braćom Bitići, svako naše javno saopštenje o ovom slučaju može da bude kontraproduktivno. Neka saopštenja u prethodnim godinama, u vezi s ovim slučajem, upućivala su na zaključak da je podizanje optužnice nadohvat ruke. Iza toga sledi logično pitanje zašto je onda nema. Znajući šta je sve rađeno i šta se radi da bi mogli ići pred sud s dokazima za opravdanu sumnju protiv potencijalno okrivljenih lica, a ne s pretpostavkama, ja ne mogu da pomenem ničije ime kao potencijalno osumnjičenog za ovaj zločin.

Naravno, potpuno razumem interes javnosti za slučaj braće Bitići, a posebno interesovanje zvaničnika SAD za razrešavanje zločina na štetu njihovih državljana, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” tužilac za ratne zločine Snežana Stanojković, povodom 15 godina rada ove institucije. 

Inače, u ovom tužilaštvu, kako kaže naša sagovornica, trenutno se u 23 predmeta postupa protiv pripadnika MUP-a Republike Srbije i Vojske Jugoslavije, u vezi s ratnim zločinima počinjenim na teritoriji AP Kosovo i Metohija.

Kako ocenjujete rad Tužilaštva za ratne zločine u prethodnih 15 godina, koliko je prošlo od njegovog osnivanja? Da li biste menjali nešto u njegovom radu?

Zaista nije moguće da se u odgovoru na ovo pitanje na valjan način oceni rad Tužilaštva za ratne zločine u proteklih 15 godina. Pre svega, zbog toga što je formiranje ovog tužilaštva zaista bio novi početni korak u otkrivanju, gonjenju i suđenju za ova krivična dela. Pored toga, mora da se ima u vidu i činjenica da rezultati rada tužilaštva i drugih organa u Srbiji nadležnim u krivičnom postupku za ratne zločine, mnogo zavise od kvaliteta saradnje sa nadležnim organima drugih država na teritoriji bivše SFRJ, odnosno međunarodne uprave na teritoriji Kosova i Metohije. Uvažavajući te činjenice, mogu da ocenim da je u proteklih 15 godina Tužilaštvo za ratne zločine postiglo značajne rezultate u procesuiranju ratnih zločina, ali i da su ti rezultati ispod onih koji su realno mogli da se ostvare. Jednim delom to je bilo uzrokovano i nedovoljnim kadrovskim i materijalnim kapacitetima tužilaštva, ali i nekim propustima u njegovom radu. Za rad Tužilaštva najveći problem je, svakako, to što se sa svakom godinom značajno smanjuje mogućnost da se sudi počiniocima ratnih zločina i da se ostvari pravda za njihove žrtve. Moji saradnici i ja moramo odgovorno da radimo bez prevelikog bavljenja pitanjima šta je ranije moglo da se uradi.

Koliko je postupaka pokrenuto i protiv koliko okrivljenih za ovu deceniju i po?

Od osnivanja Tužilaštva i otpočinjanja rada na predmetima ratnih zločina, pokrenuta su 152 postupka kojima je obuhvaćeno 550 osoba.

Rad Tužilaštva i dalje prate primedbe da je ono više bilo usredsređeno na procesuiranje osumnjičenih srpske nacionalnosti, nego na srpske žrtve. Kako to komentarišete?

Što se tiče takvih primedbi, po ko zna koji put ću ponoviti da se one temelje isključivo na podatku o nacionalnosti okrivljenih protiv kojih su podignute optužnice pred našim sudom. To je razumljivo jer je taj podatak javno dostupan, a razumljiva je i osetljivost naše javnosti zbog srpskih žrtava koje toliko dugo čekaju pravdu. Prava istina je da je Tužilaštvo i te kako bilo posvećeno prikupljanju dokumentacije i podataka o srpskim žrtvama ratnih zločina. Ovu činjenicu je lako proveriti uvidom u dokumentaciju Tužilaštva.

Kakva je saradnja s hrvatskim pravosuđem na procesuiranju ratnih zločina, možete li navesti neke konkretne podatke i slučajeve na kojima radite, a koji su se dogodili tokom rata u Hrvatskoj 1991–1995. godine?

Moja ocena saradnje sa hrvatskim pravosuđem može da se temelji prvenstveno na saradnji Tužilaštva, kojim sada rukovodim, sa tužilaštvima u Republici Hrvatskoj, nadležnim za ratne zločine. U predmetima „Ovčara”, „Lovas”, „Banski Kovačevac”, „Slunj”, „Sotin”, „Tenja”, „Beli Manastir”, u kojima je Tužilaštvo podizalo optužnice protiv nama dostupnih okrivljenih pred našim sudom za zločine počinjene u Hrvatskoj, imali smo svestranu saradnju. U to sam mogla lično da se uverim postupajući kao zamenik tužioca za ratne zločine u nekim od ovih predmeta. Isto se odnosi i na saradnju u predmetima pred sudovima u Hrvatskoj protiv okrivljenih za zločine na štetu osoba srpske nacionalnosti na području Siska, u Pakračkoj poljani, ili zločine na području Osijeka poznate kao „Garaža” i „Selotejp” i neke druge. Ovi primeri saradnje u potpunosti su potvrdili činjenicu da je za procesuiranje ratnih zločina na području bivše SFRJ neophodna međudržavna saradnja. Pored svih pozitivnih iskustava, ova saradnja je već duže vreme svedena na nivo koji objektivno ne možemo da nazovemo uspešnom saradnjom. U vezi s ovom činjenicom, mogu da kažem da je mi nismo proizveli i da u Tužilaštvu za ratne zločine nema dileme da je međutužilačka saradnja na osnovu potpisanih memoranduma i sporazuma put za efikasnije procesuiranje ratnih zločina, koje doprinosi i rešavanju nekih međudržavnih problema, a posebno objektivno velikog problema nestalih.

Od poslednjeg rata prošlo je 20 godina. Da li bi suđenja u odsustvu, budući da su mnogi osumnjičeni nedostupni našim organima, bila prilika da se bar izvrši pritisak na počinioce ratnih zločina koji žive u Hrvatskoj ili BiH, ili u drugim državama, odnosno da se činjenice o ratnim zločinima nad Srbima dokumentuju u sudskim spisima?

U svom programu, s kojim sam konkurisala za mesto tužioca za ratne zločine, založila sam se i za suđenje u odsustvu. Istovremeno, i tada i sada posebno naglašavam da se za takvu soluciju zalažem samo u slučaju kada iscrpimo sve mogućnosti putem međutužilačke saradnje. Za ovo se zalažem svesna svih mana suđenja u odsustvu, koje su najvidljivije iz brojnih primera njihove široke primene pred sudovima u Hrvatskoj protiv okrivljenih srpske nacionalnosti. Zato smatram da suđenja u odsustvu ne mogu da budu nikakva zamena prava za njihovo suđenje potencijalno osumnjičenima pred pravosudnim organima kojima su dostupni. Međutim, Zakon o krivičnom postupku propisuje tačno određene uslove na osnovu kojih se može podneti predlog za suđenje u odsustvu.

Kakva je vaša saradnja sa tužiocem Džekom Smitom, budući da njegov tim istražuje slučaj „Žuta kuća”, odnosno trgovinu ljudskim organima? Imate li poverenja da će sud za OVK i tužilaštvo sprovesti nepristrasne postupke za srpske žrtve u ovom predmetu i očekujete li podizanje optužnice u skorije vreme i za koja dela?

Po usvajanju izveštaja „Nečovečno postupanje s ljudima i nedozvoljena trgovina ljudskim organima na Kosovu” od strane Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u januaru 2011. godine, Evropska unija je, u septembru iste godine, osnovala Specijalnu istražnu radnu grupu (SIRG) sa zadatkom da sprovede istragu u vezi s navodima iz izveštaja. Istraga je trajala do septembra 2016. godine kada je Specijalizovano tužilaštvo preuzelo osoblje i mandat SIRG-a. Ne bih iznosila svoju procenu o tome mogu li da očekujem podizanje optužnica pred Sudom za zločine OVK u skorije vreme, jer odluku o tome kada i za koja dela će optužnice da budu podignute doneće nadležni tužilac, koji će se, verujem, rukovoditi raspoloživim dokazima.

Da li, posle oslobađajuće presude u BiH, Naser Orić može mirno da spava kada je u pitanju odgovornost za ratne zločine? Kako ocenjujete saradnju sa BiH?

Kako sam upoznata sa činjenicama o brojnim zločinima nad civilima i ratnim zarobljenicima srpske nacionalnosti, počinjenim na području istočne Bosne, na kojem su bile angažovane snage pod komandom Nasera Orića i u kojima je on i lično učestvovao, smatram da ne može mirno da spava. Ne zbog toga što on i drugi koji su zajedno s njim učinili te zločine imaju grižu savesti, nego zbog toga što moraju da računaju s činjenicom da neće večito da postoje uslovi za sabotiranje krivičnog postupka za te zločine. Kad ovo kažem, mogu i da se upitam imaju li miran san oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doprineli ovakvom ishodu suđenja za zločine za koje je bio optužen pred Sudom BiH.

Smatrate li da suđenja po optužnicama za ratne zločine dugo traju, a naročito u predmetima „Srebrenica” i „Štrpci”?

Suđenje po optužnicama za ratne zločine u nekim predmetima, ne samo u predmetima „Štrpci” i „Srebrenica”, traju dugo. Smatram da je složenost ovih predmeta u kojima se sudi za zločine počinjene pre više od dve decenije, objektivno jedan od razloga za to, ali nepobitno je da ima i subjektivnih razloga koji moraju da se eliminišu.

Šta predviđa Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina i šta je iz nje sprovedeno, odnosno nije sprovedeno?

Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina predviđa niz aktivnosti kako Tužilaštva, tako i drugih državnih organa, sa ciljem da se stvore uslovi za značajno unapređenje efikasnosti istrage i procesuiranje ratnih zločina u Republici Srbiji. Tužilaštvo je u potpunosti posvećeno sprovođenju aktivnosti koje su njome predviđene. Od sprovedenih aktivnosti pomenula bih usvajanje Tužilačke strategije za istragu i gonjenje ratnih zločina u Republici Srbiji u aprilu 2018. godine i otpočinjanje njene primene, a zatim i preuzimanje predmeta ratnih zločina iz tužilaštava opšte nadležnosti. U vezi s tim bih istakla da je Tužilaštvo do sada preuzelo u rad više od 2.000 predmeta iz drugih javnih tužilaštava u našoj zemlji.

Ukazala bih da Tužilaštvo kontinuirano primenjuje mere za povećanje efikasnosti svog rada, putem zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela, insistira se na obezbeđenju pune poverljivosti procesa istrage, a aktivno se učestvuje i u unapređenju kapaciteta ovog tužilaštva, kao i u stručnom usavršavanju zaposlenih u Tužilaštvu. Posebnu pažnju posvećujemo zaštiti svedoka i žrtava, pa ovo tužilaštvo u tom cilju, neprestano radi na unapređenju saradnje i na zajedničkom delovanju i s drugim državnim organima koji su posvećeni istom cilju, poput, u MUP-u Jedinica za zaštitu i Služba za otkrivanje ratnih zločina. Još jedna u nizu aktivnosti koju ovo tužilaštvo aktivno sprovodi je i saradnja sa MRMKS i MKTJ, kao i regionalna saradnja sa tužilaštvima iz država u regionu.