Bitka za srce i dušu svetske javnosti

Za paljenje američke humanitarne pomoći nije kriva venecuelanska vlada, koja je dosad optuživana i zbog toga prikazivana kao surova i tiranska, već tamošnja opozicija, otkrio je „Njujork tajms”, potvrđujući da je i u ovom sukobu jedna od najvažnijih stvari – propagandni rat.

Otkako je krajem prošlog meseca zapaljen konvoj na granici između Kolumbije i Venecuele, protivnici vlade u Karakasu krivili su predsednika Nikolasa Madura, predstavljajući ga kao autoritarca neosetljivog na patnju naroda. Huan Gvaido, lider antičavista koji se u januaru proglasio za legitimnog šefa države, tvrdio je da incident dokazuje surovost naslednika Uga Čaveza. Stejt department je saopštio da je venecuelanski predsednik naredio da se zapali kamion, što je potvrdila i kolumbijska vlada, dok je američki potpredsednik Majk Pens kazao da je „tiranin iz Karakasa plesao” dok su njegovi čauši „palili hranu i lekove”. Oglasio se i republikanski senator sa Floride Marko Rubio, tvrdeći da je uništavanje humanitarne pomoći u zemlji gde ljudi gladuju „zločin” i da južnoamerička vlada „mora da plati zbog ovoga ako međunarodno pravo bilo šta znači”.

I dok su venecuelanski antičavisti i američki jastrebovi pokušavali da uz pomoć slika sa granice pritisnu Donalda Trampa da odobri smenu Madurovog režima, desio se obrt. „Njujork tajms” je javio da je požar u kamionu slučajno izazvao pristalica opozicije koji je bacio Molotovljev koktel u pravcu snaga reda i greškom pogodio američki konvoj. Dnevnik je raskrinkao i deo Pensove izjave gde potpredsednik tvrdi da su zapaljeni lekovi jer se ispostavilo da su kamioni prevozili medicinsku opremu poput špriceva i rukavica, ali ne i medikamente.

I pored toga što je odbačena prva verzija događaja, ljudima širom sveta u sećanju se urezala slika da venecuelanska vlada spaljuje pakete dok milioni građana nemaju šta da jedu. Protivnici čavizma u Venecueli i SAD su i posle pisanja njujorškog lista poručivali da je Maduro kriv za uništavanje pomoći jer je njegova politika dovela do nereda i bacanja ručno napravljene bombe.

Humanitarna pomoć nedeljama je „zarobljena” na kolumbijskoj strani kolumbijsko-venecuelanske granice jer zvanični Karakas odbija da propusti američki konvoj. Na poziv opozicije, tamo su se krajem meseca skupili antivladini demonstranti koji su pokušali da probiju blokadu i prenesu pakete. U okršajima sa vojskom i policijom, nekoliko učesnika protesta izgubilo je život. I pored toga što je od događaja na granici napravio spektakl za novinare iz svih delova sveta, Gvaido nije uspeo da prevede armiju na svoju stranu ili da pokrene stranu vojnu intervenciju. Ipak, zaradio je poen u medijskom ratu jer je većina ljudi ostala u zabludi da je most između Kolumbije i Venecuele zatvoren samo zato da ne bi prošla humanitarna pomoć. Istina je da taj auto-put nikad nije ni bio otvoren. Pitanje je da li bi američki konvoj mogao da prođe tuda čak i da Madurova vlada nije postavila barakade. Do trenutka kad su radovi završeni 2016, odnosi između Kolumbije i Venecuele su toliko pogoršani da nije ni upriličeno presecanje vrpce. Od tri miliona ljudi koji su poslednjih godina zbog teške ekonomske krize napustili Venecuelu, najviše ih je otišlo u Kolumbiju.

Kao i brojni drugi vladari koji su se zamerili Vašingtonu, i Maduro je godinama unazad prikazivan kao despot koji uništava zemlju i izgladnjuje narod, a na njegovoj satanizaciji posebno je počelo da se radi kad se Gvaido proglasio za predsednika. U ratu za srce i dušu javnosti, insistira se da Čavezov naslednik ne dozvoljava da humanitarna pomoć vredna 20 miliona dolara dođe do izgladnelog naroda. Ono što se prećutkuje je da Karakas svakog dana gubi istu svotu novcu zbog američkih sankcija nametnutih venecuelanskoj naftnoj industriji.

U propagandnom ratu druge strane, potencira se da u Venecueli nema ekonomske, političke ili humanitarne krize. Mediji pod kontrolom zvaničnog Karakasa, poput venecuelanskog javnog servisa VTV ili regionalne televizije Telesur, upinju su da prikažu da je stanje u Venecueli najnormalnije i pored hiperinflacije i egzodusa stanovništva. Usled restrikcija, oko 70 odsto zemlje je prošle nedelje ostalo bez struje. Zapadni mediji prenose da je zbog toga 17 pacijenata preminulo u bolnicama. Karakas tvrdi da u zemlji ima svega i da mu zbog toga ne treba američka humanitarna pomoć, ali onda nije jasno zašto se hvali prihvatanjem ruske humanitarne pomoći. Maduro odbacuje tvrdnje da ima problema, ali istovremeno krivi „američki imperijalizam” za nevolje u Venecueli. Iako je vlada o nestašicama struje govorila kao o zapadnoj propagandi, na kraju je za restrikcije okrivila „američku sabotažu”.