Umetnost mora da nas iznenadi

Postdramska bajka „Ovaj će biti drugačiji” suočava dnevne snove mladih žena sa istinom noćne more. Reč je o dramskom iskoraku autorke Staše Bajac čiju praizvedbu na sceni Ateljea 212 postavlja rediteljka Đurđa Tešić. Premijera je u nedelju 17. marta od 20.30 sati na sceni „Petar Kralj”. Dramaturškinja je Jelena Mijović, kostimografkinja Maja Mirković, scenograf Siniša Ilić, a kompozitor Vladimir Pejković.

„Ovaj će biti drugačiji” pobednička je drama petog Hartefaktovog regionalnog konkursa za najbolji angažovani celovečernji dramski tekst 2017. godine, a koju metaforu, asocijaciju donosi naslov komada, objašnjava dramska autorka Staša Bajac.

– Uvek su mi se dopadali naslovi koji otkrivaju jednako koliko i sakrivaju. Ne znamo ko je taj „ovaj” i na koji način će biti drugačiji. Ne znamo da li će biti bolji ili gori, kao ni ko to izgovara. S druge strane, taj neko nosi nadu i veru u nešto što će uslediti. U žiži ovog teksta su mlade žene koje su se podvrgle čitavom nizu procedura, što estetskih, što mentalnih, da bi im se ti snovi ostvarili. Društvo ih etiketira, naziva pogrdnim imenima, a mene je zanimalo šta je to o čemu one sanjaju i kakvi su to snovi do kojih se dolazi sečenjem sopstvenog tela, identiteta, odricanjem sopstvene bezbednosti i samostalnosti.

Junakinje Staše Bajac – Mirela, Ivana i Jovana (tumače ih Tamara Dragičević, Ana Mandić i Milica Janveska), žive u svetu spektakla, prihvaćenih modela potrošnje i poželjnog ponašanja. Ko su zapravo njene junakinje, kakve su njihove sudbine, kako je i zašto u drami „Ovaj će biti drugačiji” ukrstili njihove priče, saznajemo od naše sagovornice.

– Moje junakinje izgledaju ekstremno, imaju ogromne grudi i nokte, dugačke kose i tonu šminke. Mene ekstremi zapravo zanimaju ne zato što su incidenti, već zato što predstavljaju nešto obično, samo uveličano, kao pod lupom. Krajnost otkriva nešto u svima nama, a u svom ekstremnom obliku ga je lakše prepoznati i analizirati. U tom smislu njih tri su sve žene koje žive u patrijarhatu, samo pojačane do maksimuma. Njihovi međusobni odnosi su zapravo najtragičniji, jer u toj životinjskoj trci za preživljavanjem strada ženska solidarnost. Baveći se ovim tekstom gledala sam puno rijaliti programa, čitala „žutu” štampu, pratila estradu. Najintenzivniji utisak na mene ostavila je situacija kada žena preuzima govor šoviniste i mizoginog muškarca, uskače u ulogu sopstvenog agresora i drugu ženu naziva „kurvom” ili „prostitutkom”. Podsetile su me na kapoe u logorima u Trećem rajhu, gde bi često najsuroviji stražari bili upravo oni postavljeni iz redova logoraša. Potreba da se dokažeš svome tlačitelju je potresna i fascinantna, kaže za „Politiku” Staša Bajac i dodaje:

– Snovi ovih junakinja uslovljeni su društvom u kojem su se formirale i u kojem žive, to je potpuno logično. Ako na vrhu vrednosnog sistema stoji muškarac prevarant kog društvo naziva sposobnim, a kraj njega obespravljena žena koju društvo nazove predanom, onda će se tome i težiti. Žižek u jednom svom filmu interpretira Lakana i kaže da je košmar ostvarena fantazija. Baš se često vraćam toj ideji, mislim da ona vrlo precizno sumira i ovaj komad. Naša prošlost je košmarna, stvarnost takođe, a najbizarnije i najsilnije fantazije nam se konstantno ostvaruju. A kako ovo prevazići? Pa, problem je složen, a rešenja su očigledna i ima ih mnogo: vladavina prava koja bez izuzetka osuđuje svaki oblik nasilja, vaspitavanje i dečaka i devojčica u duhu rodne ravnopravnosti, sankcionisanje govora mržnje usmerenog prema ženama, otvaranje jednakih mogućnosti i ne osuđivanje izbora koje žene prave. Međutim, mislim da je zaista prvo i osnovno da prestanemo da odgajamo dečake ratnike, već da im govorimo da je u redu da budu tužni i nežni.

  Staša Bajac diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu umetnosti u Berlinu diplomirala je na smeru za Narativni film i audiovizuelne tehnologije. Autorka je scenarija za kratkometražne filmove „Četvrtak” u režiji Nikole Ljuce, „Prostor između nas” u režiji Maše Nešković, „Dvoje”… U fazi postprodukcije je i njen kratki film „Ponuda i potražnja” koji je pisala sa Milanom Marićem, a koji je režirao Nikola Ljuca. Trenutno radi na scenariju za dugometražni film „Strankinja” i završava kratki dokumentarni film „Teška duša, beli grad”. O tome kako iz svog dramskog ugla gleda na našu stvarnost, Staša Bajac kaže:

– Taj ugao je jedna prilično čudna pozicija. Ja sam po prirodi nesnosno osetljiva i u umetničkom izrazu reagujem na sve što je istančano i neuhvatljivo, dok sa druge strane, kad pogledam projekte kojima sam se bavila i teme koje me iznova privlače, ponavljaju se motivi agresije, mačizma, potisnutog mraka. Kao rezultat tog spoja nastaje nešto što ljude često zbunjuje, jer s nežnošću pristupam nečemu grubom i vulgarnom. Meni je sudar forme i sadržaja uzbudljiv i u tom smislu mislim da umetnost mora da nas iznenadi i izremeti, pogotovu ako je društveno angažovana. Nikad ne bežim od humora, on je katarzičan i ume da poturi provokativne misli, međutim, prijatna, simpatična predstava o uznemirujućim stvarima bi bila etički problematična.