Za Haradinaja je svaki Srbin roba

Kosmet je istorijski srce Srbije, kolevka svega što je srpsko, ali moramo prema tom srcu biti oprezni, jer je patriotizam iz Beograda lagan i ako su nam motivi da vičemo „Kosovo je srce Srbije” da bismo politički profitirali kao partija – to nema smisla, kaže Snežana Paunović, poslanica SPS-a, rođena u Peći i jedna od 200.000 raseljenih sa KiM, koje, ponekad joj se čini, svi zaboravljaju. Nedavno je na sednici Odbora za KiM bučne poslanike svojim govorom ućutkala i završila diskusiju u apsolutnoj tišini. U intervjuu za „Politiku” kaže da „srce Srbije mora da se brani tako što će se braniti ono što ga srcem čini, a to je tamošnji narod i zato svaka izjava mora biti beskrajno oprezna, jer mi za nju nećemo odgovarati, na udaru su oni koji su ostali na KiM, a odmazda Albanaca je uvek teška i surova.”

Naljutio vas je način komunikacije na sednici Odbora za KiM, pa ste pozvali ministre i sve poslanike da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem, očekujete li pozitivan odjek?

Zaista verujem da Srbija zaslužuje i narodne poslanike i ministre koji strogo vode računa šta će reći. Iskreno, ne verujem da će biti pozitivnog odjeka. Bilo bi suludo reći da su svi isti, tog dana sam rekla da ima manje ili više vaspitanih ili nevaspitanih i ne mislim da bazično možete izmeniti ljude, samo verujem da smo u stanju da podvučemo crtu i da kažemo da se preko nje ne ide. Možda neće biti nikakvog odjeka, ali sam mirnija od kada sam to rekla.

Mada je tema bio Izveštaj o radu Kancelarije za KiM, raspravljalo se o odsustvu njenog direktora Marka Đurića. Kako se od jedne važne teme stigne do nadgornjavanja?

Stalno smo van teme, u ličnim odnosima i animozitetima. Nismo se bavili izveštajem koji bi trebalo da pokaže šta smo uradili, šta nismo, šta želimo ali nemamo načina, već odsustvom direktora kancelarije, čije prisustvo nije presudno za razmatranje izveštaja. Ne bi bilo loše da je bio tu, ali ne mislim da je to bio ko zna koliki hendikep.

Sve nam zavisi od rešenja pitanja KiM. Mislite li da je potrebno održati sednicu Skupštine Srbije, koju stalno traži opozicija i šta bi ona donela?

U većini slučajeva nama je Kosmet tema za politikantstvo. Ne sporim pravo opozicije da na sednici insistira, nije ni problem da se ona održi, ali imam dilemu šta je program opozicije za KiM. Govorimo o opoziciji, koja nije ni mlada ni nova, kao što ni problem KiM nije od juče, a ne sećam se da je ta opozicija, dok je bila na vlasti, u nekom momentu imala neka epohalna rešenja. Danas se čini sve što se može, Ivica Dačić, šef naše diplomatije, uspeo je da ubedi 13 zemalja da povuku priznanje Kosova, nije to mala stvar. Sednica o KiM ne može da šteti, a pitanje je šta bi donela i šta nam je primarni cilj. Racionalnije je, po meni, sesti za sto, sagledati problem iz svih uglova i doći do nacionalnog stava, ako je moguće. Nacionalno pitanje zaslužuje nacionalni stav, bez obzira na ideološke razlike. Činjenica je da imamo nasilno proglašenu nezavisnost, da su Albanci većina tamo, da oni vrše neku vlast, mi treba da se bavimo pre svega životima Srba koji tamo žive, ali i životima onih 200.000 Srba koji su morali da se rasele, koje smo, bojim se, svi negde zaboravili.

Rekli ste da stalno slušate rečenicu da je Kosovo srce Srbije, ali da druge rečenice posle toga nema, šta ste tačno mislili?

Ako shvatimo realnu sliku, onda to srce moramo da branimo, pre svega, tako što ćemo braniti narod koji je tamo ostao. Svaka naša neoprezna izjava njih košta, bilo da će im na vratima napisati UČK, ili ukrasti kravu, ili pucati na decu, kao što su pucali na decu koja su se kupala na Bistrici.

Šta je po vama, budući da ste morali da odete, rešenje?

Dijalog je neminovnost. Ne možemo da prenebregnemo činjenicu koliko je Albanaca tamo. Mi znamo ko su Tači i Haradinaj, ali se sa njima mora razgovarati, jer su oni dobili poverenje albanskog naroda. Moramo naći rešenje za oba naroda. Koliko god subjektivna bila, kao pripadnik vladajuće većine, mislim da Srbija vodi ispravnu politiku, dijalog nema alternativu. Bilo kakav konflikt je konflikt. Samo razgovor vodi nekom rešenju, pritom moramo imati svest o tome da ćemo morati i mi i oni neke ustupke da napravimo.

Ovde imamo proteste na ulicama, gde se čuje i da se predsednik Aleksandar Vučić dogovorio sa Hašimom Tačijem i da su on i vlast izdali Kosovo...

Transparent da je Vučić izdao Kosovo, koji smo videli i na sednici Odbora za KiM, nema nikakvog smisla, čini mi se da predsednik republike u ovom trenutku radi i više nego što može. Volela bih kad bih od tih koji pričaju da je Vučić izdao Kosovo čula neki predlog rešenja. Ako samo vičete da je neko izdao, da je kriv, onda ste lovac na funkciju i odgovorno tvrdim da je tako. Kao opozicija koja pokušava da dođe na vlast, morate narodu čiji glas tražite da ponudite alternativu. To se zove politički program. Ne očekujem da Savez za Srbiju može da ima politički program, pošto bi on morao da bude baziran na nekim elementarnim principima. A na kojim principima se mogu objedinjavati ultradesničar Boško Obradović i Vuk Jeremić, koji je tako želeo da bude levičar? Ako je jedina tačka dodira – Vučić je izdao Kosovo, Dačić krši Ustav, srušimo ovu vladu – onda to i nije neka perspektiva za narod.

Samo kritika...

Mi, kao narod, beskrajno volimo kritikovanje i, da ironija bude veća, to kod naroda prolazi, ume da poveruje političarima. Peti oktobar je pokazao da kritika ume da dovede do zablude, a sa distance od 20 godina vidimo da je to bila zabluda. Danas imamo iste šetnje, isti model, zamalo pa i iste ljude u njima.

Kad bi neko hteo vaš savet, šta bi to bilo?

Nemam pametniji potez od ovoga što država trenutno radi. Zaista verujem da je aktuelna politika predsednika države i vlade maksimum koji Srbija u ovom trenutku može. Verujem da će EU svojim uticajem civilizovati drugu stranu, da će im objasniti da papir trpi sve, ali da mi ne moramo da trpimo sve, te da ćemo kroz civilizovan razgovor doći do papira koji će biti prihvatljiv za obe strane, mada neće biti idealnog rešenja. Ali do nekog rešenja se mora doći. Alternativa tome je rat, a kome on treba i ko je spreman za njega? Jedno je reći ovde spustite vojsku, drugo je to i uraditi. Najveći je greh obmanjivati građane Srbije koji su vam ukazali poverenje, bilo da učestvujete u radu parlamenta ili ne. Verujem da su ovo poslednji trzaji ovog ešelona predstavnika albanskog naroda, da tamo ima onih koji nisu trgovali ljudskim organima i sa njima bi se lakše razgovaralo. Za ove, mi smo roba, svi oni koje tražimo, koji su oteti na KiM i vode se kao nestali su roba kojom su trgovali. Za Ramuša Haradinaja svaki Srbin je roba. To je bolna istina, ali istina.