Rat rečima „diktatora” i „tiranina”

U prvim godinama posle stvaranja Izraela, premijer David Ben Gurion osmislio je koncept perifernih savezništava sa zemljama iza arapskog pojasa koji je okruživao novu državu: Turskom i Iranom. Cilj je bio da se Arapi nađu u sendviču nearapske Turske i persijskog Irana, s jedne strane, i jevrejske države, s druge strane.

Sedam decenija kasnije, odnosi Izraela sa Ankarom i Teheranom su na istorijski najnižim nivoima, dok je u usponu saradnja sa arapskim režimima poput Saudijske Arabije, drugih monarhija Zaliva i Egipta.

Od vremena pobede islamske revolucije u Iranu 1979. Izrael je prekinuo svaku saradnju sa režimima ajatolaha, čime su poništene decenije više nego bliske saradnje sa šahom Rezom Pahlavijem, čiji je simbol bio zajednički projekat na pravljenju raketa. Danas su projektili dve zemlje okrenuti ciljevima u Izraelu, odnosno Iranu.

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu naziva Iran „egzistencijalnom pretnjom” jevrejskoj državi i više puta je zapretio da je pripravan da bombarduje iranska nuklearna postrojenja za koja veruje da se koriste za pravljenje atomske bombe.

Izraelsko-turski odnosi takođe iscrtavaju trajektoriju od bliske saradnje do otvorenog neprijateljstva.

Blagonaklon odnos Osmanske imperije prema Jevrejima još od vremena njihovog proterivanja iz Španije 1492. bio je temelj retko uspešnih odnosa Izraela s Turskom, prvom muslimanskom zemljom koja je diplomatske odnose s Izraelom uspostavila 1949.

Oslanjajući se na Ben Gurionov Periferni pakt iz 1958, saradnja je dobila strateške dimenzije koje su kulminirale devedesetih, kada su dve zemlje bile na ivici neformalnog savezništva protiv zajedničkih neprijatelja – Sirije, Iraka i Irana. Izraelu je odgovarala saradnja sa muslimanskom zemljom jake sekularne tradicije, prozapadne politike i otpora prema islamskom radikalizmu.

Pragmatski pristup saradnji funkcionisao je uz povremene padove, a onda je uspon Partije pravde i razvoja Redžepa Tajipa Erdogana u vrhove turske vlasti uveo ešalone islamista. Dok su odnosi sa Evropskom unijom išli nizbrdo, Ankara je iskazala ambiciju da bude lider islamskog sveta a na Bliskom istoku se predstavlja kao zaštitnik „palestinske stvari” moćniji od Arapa.

Uprkos razmeni poseta na vrhu, sukob je postajao sve neizbežniji i kulminirao je maja 2010. torpedovanjem i upadom izraelskih vojnika na turski brod „Mavi Marmara” koji je islamske aktiviste iz Turske nameravao da doveze do Gaze i sruši izraelsku pomorsku blokadu Pojasa.

Devet osoba je ubijeno, a u Istanbulu je novembra 2012. u odsustvu suđeno načelniku izraelskog generalštaba, admiralu mornarice, šefu bezbednosti vazduhoplovnih snaga i šefu vojne obaveštajne službe.

Zamenjujući nekadašnje periferne saveznike – Iran, Tursku i Etiopiju – Izrael je takođe potražio nove prijatelje: Azerbejdžan, Grčka, Kipar, Rumunija, Južni Sudan. Odnosi sa iračkim Kurdima doživljavaju se u Ankari kao trn u oku.

Zastoj izraelsko-palestinskog mirovnog procesa postavio se kao ključna barikada. Podrška Ankare islamistima Muslimanske braće u Egiptu i vođama radikalnog palestinskog Hamasa prevela je odnose nekadašnjih saveznika u orbitu teških međusobnih optuživanja.

Predsednik Barak Obama intervenisao je i nagovorio Netanijahua da se javno izvini za napad na mirovnu flotilu u Mediteranu. Izrael je žrtvama isplatio kompenzacije, diplomatski odnosi su obnovljeni, ali normalizacija iz 2016. nije dugo trajala, kao što se videlo u novom diplomatskom sudaru zbog sukoba u Gazi. Različite vizije rešenja sukoba u Siriji dodatno su doprinele udaljavanju.

Kada je Donald Tramp krajem 2017. najavio preseljenje američke ambasade za Jerusalim, Turska je pod hitno organizovala sastanak Organizacije islamske konferencije. Erdogan Izrael opisuje kao „aparthejd” državu, a politiku prema Palestincima kao „genocid”. Baraži međusobnog optuživanja žešći su nego ranije. Turski predsednik Netanijahuovu politiku naziva „blatantnim rasizmom” gradeći svoju optužbu na kontroverznom zakonu o jevrejskom karakteru države koji isključuje milion arapskih državljana Izraela. „Ne udarajte neprijatelja koga ste oborili na zemlju. Niste Jevrejin u Izraelu”, poručuje Erdogan Turcima koji su na istoku zemlje vojno angažovani u sukobima sa „kurdskim teroristima”. Netanijahu naziva Erdogana „antisemitskim diktatorom” i „okupatorom severnog Kipra” koji zna šta su istinska demokratija i moralna armija, ali njegova armija „masakrira žene i decu po kurdskim selima, unutar i van Turske”.

Autoritarni i ambiciozni šef turske države stavio se na čelo kampanje protiv desničarskog i nacionalističkog izraelskog premijera, ali i Trampovog mirovnog plana za koji kaže da ima za cilj da likvidira Palestince a Jerusalim i džamiju Al Aksa stavi pod kontrolu „samoproklamovane jevrejske države”.

Erdogan optužuje Izrael kao „najrasističkiju zemlju na svetu”, dodajući da se „duh Hitlera obnavlja u nekim izraelskim vlastima”, dok šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu kaže da je Netanijahu „hladnokrvni ubica modernog vremena” optužujući ga za „masakr hiljada nevinih Palestinaca”.

Turska kampanja dobija na ubrzanju dok se Netanijahu sprema da na aprilskim izborima zatraži četvrti uzastopni mandat i oslanja se na krajnje desničarske stranke ultra ortodoksnih Jevreja koji negiraju pravo Palestinaca na državu.

Erdogan kaže da je Netanijahu „tiranin” a istragu protiv premijera koja se vodi u Izraelu zbog korupcije koristi da bi ga nazvao „lopovom”. Izraelac ne ostaje dužan i za Erdogana kaže da je „diktator koji napada izraelsku demokratiju dok turski novinari i sudije pune njegove zatvore”.

Veze koje su se stvarale vekovima srušene su u jednoj deceniji optuživanja koja teško da imaju pandan u savremenim međunarodnim odnosima. Sposobnost Izraela da utiče na događaje u blizini svojih granica nikada nije bila velika, ali ono što se događa sa Turskom sada potpuno izmiče kontroli.

Amerikancima svakako ne odgovara zaoštravanje dva strateška saveznika na istoku Mediterana, ali Trampu su mogućnosti posredovanja sasvim sužene: Erdogan se, kao lider druge najveće armije unutar NATO, okreće Rusiji šireći po Levantu nove elemente neizvesnosti.