Povelja i Zadarska ulica

Ovih dana iz drevnih Sremskih Karlovaca stigla nam je sjajna vest, kojoj smo se iskreno obradovali. Ministar kulture Vladan Vukosavljević i njegova koleginica iz Republike Srpske Natalija Trivić potpisali su Povelju o srpskom kulturnom prostoru („Politika”, 5. mart). Kako je navedeno u povelji, napisanoj na ijekavici, pod „srpskim kulturnim prostorom” podrazumeva se prostor na kojem je srpski narod u dugom istorijskom trajanju živeo, ili još živi, ostavljajući tragove materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa, bilo da se nalazi u okviru granica ili izvan granica njegovih državnih tvorevina. Ministar je, čitamo dalje, istakao da „gde god postoje srpski kulturni tragovi, moći će da se sprovodi jedinstvena kulturna i obrazovna politika”... Najzad smo i mi, eto, izašli sa odgovornom i precizno definisanom kulturnom strategijom, koja bi morala argumentovano da se suprotstavi onoj upornoj i doslednoj nameri naših suseda „da sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko, s vremenom prestalo da bude srpsko” (prof. Milo Lompar).

Poveljom ćemo tako, ponadasmo se, učiniti otklon od naše zabrinjavajuće sklonosti da se olako (i dobrovoljno) odričemo naše prošlosti, što samo ide u prilog pomenutim namerama koje je profesor Lompar tako dobro formulisao. Ali, ne lezi vraže!... Samo nekoliko stranica dalje, u istom broju „Politike”, saznajemo da su Gradski odbornici na svojoj skupštini jednoglasno, bez rasprave (i dela opozicije), odlučili da preimenuju Zadarsku ulicu, pritom ne mareći ni za anketu njenih žitelja, koji su se takvoj nameri zdušno usprotivili, kao ni za javni apel koji je u njihovo ime nešto ranije uputila prof. dr Slobodanka Gajić („Ne menjajte ime Zadarskoj ulici”, „Politika”, 26. februar). Šturo obrazloženje predloga Komisije za nazive ulica, u kojem se navodi da je u slučaju Zadarske ulice reč o jednom zaostalom „toponimu iz bivše Jugoslavije”, obesmišljava već i prosta činjenica da je ova ulica dobila svoje ime još u vreme Milana Obrenovića. Zapravo, gradska vlast, vođena željom da veliki srpski pisac i akademik (koji je do juče bio i naš savremenik) dobije ulicu u glavnom gradu (što, naravno, uopšte nije sporno) pravi ozbiljnu grešku; pored brojnih bezimenih sadašnjih i budućih beogradskih ulica, ona ukida baš onu koja je pravi primer srpskog kulturnog prostora van granica današnje Srbije i zbog čega su joj naši preci i dali ime. Na taj način dezavuiše se već na samom početku donesena povelja, pa se postavlja pitanje – ako je povelja pravni akt kojim jedna država proklamuje i reguliše načela svoje kulturne politike, kako je onda moguće da u toj državi bilo koja gradska vlast ima neku svoju politiku, koja je u potpunoj suprotnosti sa onom proklamovanom? Tako se, u ovom našem slučaju, otvara mogućnost da sudbinu sličnu onoj koju je doživela Zadarska ulica, mogu u budućnosti da očekuju npr. i Dalmatinska, Dubrovačka, Palmotićeva, Držićeva, Gundulićev venac, Skadarska ili, koliko sutra, ne daj bože, i Prizrenska ulica.

Zahtev stanovnika Zadarske ulice da se povuče odluka o njenom preimenovanju treba snažno podržati, a resorni ministar Vukosavljević je dužan (kao potpisnik povelje) da pokrene postupak za preispitivanje ovakve ishitrene i nepromišljene odluke gradskih vlasti, na nekoj od sledećih sednica Vlade Srbije.

Miodrag Milanović,
Beograd Zadarska ulica