Neobjavljeni dnevnik

Petnaesti februar 2004. Moj boravak u Prištini 21. januara bio je kratak. Za nekoliko sati već sam ponovo bila u Nišu. Moji su ponovo komentarisali: „Ti do Prištine – kao mi do Duvaništa (naselje u Nišu)!”

Juče ponovo – odlazak na zadušnice. I, zapravo, sve je već viđeno: korov, suva trava i polomljeni spomenici. Mi, doduše, u dvostruko većem broju, u tri stara autobusa koji se neprestano kvare, praćeni snegom, mrazom i klizavicom, istrajni putujemo. Indijski kontingent Kfora čeka nas na Merdaru dva sata i korektno nas prati, sa nama su sve do dva i petnaest, kada nam vojnici mašu na istom mestu ispraćajući nas.

Ovog puta sam vodila i mamu. Pribrana, stamena kao i uvek, odlazila bi, kaže, svakih mesec dana, sada joj je lakše. Uspeli smo da odemo i do Gračanice, u manastir i kod komšija iz Prištine koji su sada ovde.

Sveštenik Miroslav, prelazeći hitro preko žbunja i trnja od groba do groba, uspeo je da mi kaže: „Pročitao sam knjigu, samo tako nastavite, tako treba...”

I bilo je čudno, nekako posebno. Nevreme je prošlo, vetar je prestao da duva, čak je i sunce ogrejalo nad tihim Dragodanom (uzvišica na kojoj se nalazi prištinsko groblje). Ispranih očiju i mirnih duša žene su mirno podnosile promaju i stajanje u autobusu. Muškarci ćutljivi, uzburkani, a prazni posle jalovih ideala, razmišljaju gde su sada, a gde su zapravo bili u najboljim godinama svoga života. U šta su verovali, čemu su žar svoj srpski davali i kakvo im je to nezgaslo zgarište na duši ostalo.

Stigli smo ponovo u Niš i drugi prostor u smiraj dana. Toliko slika, toliko utisaka i likova u jednom danu pritiska noć i istiskuje san. Kao da je i san ostao tamo, na Dragodanu. Kao da je to privilegija onih koji snevaju Lazarev san.

Ali život, večiti mučitelj, pritiska i tera dalje i ovo sutra samo je nalik na svaki novi dan. Ali, da nije onog sunca od juče, čini mi se da ne bih bila živa. Moja mama ima slike i priču koja će je još jedno vreme držati u toploj priči i lepom osećanju.

Dvadesetsedmi februar 2004. Posle sastanka u Prištini noćili smo u selu Ugljare kod Kosova Polja. Mlada porodica u udobnoj, urednoj kući dočekala nas je srdačno. Dečica zdrava i lepa. Život prilagođen trenutnim uslovima u okupaciji. Struja slaba, kao sveća dopunjuje osvetljenje lampom priključenom na agregat, a kafa se brže skuva na primusu. Za bojler i televizor je dovoljno, kažu, mada nedovoljan napon može da pokvari svaki aparat u svakom trenutku. Kad imaju drva i brašno mogu da traju. Pitam decu koliko ima đaka. Dva odeljenja prvog razreda. Radujem se i brinem. Domaćin trguje i priča o tome kako plaća dva poreza, Unmiku i našoj državi. Ima dvoje knjigovođa, Srpkinju i Albanca. Priznaje da se kreću slobodnije, komuniciraju, trguju. Domaćica, medicinska sestra, priča o dobrim uslovima za lečenje u ruskoj bolnici u Kosovu Polju i lekarima koji dolaze na petnaest dana na smenu. Štiti ih krst sa Gračanice, razmišljam dok palim sveće. Ona vejavica što nas je pratila od Niša do Merdara je kao san ovde u miru i zalasku sunca iznad manastirskog svoda.

Sastanak je po običaju bio jalov, beskoristan, svodi se na priču o povratku koja se ispriča svaki put i koja je u koloseku kako ga je Unmik zacrtao. Čini mi se na trenutke da sam idiot što uopšte dolazim, jer omogućavam multietičnost, a onda vidim da tu već ima Srba, da oni ćute, tako da je multietičnost već zadovoljena i bez mene. Ja ne ćutim, tražim da se vratim, svedočim istinu sa groblja, makar ću da smetam, uporno ću biti tu, pa da vidim dokle ću stići. A zapravo, mogla sam da ne stignem u Prištinu i da nigde ne stignem, zajedno sa svojim saputnicima i devojkom koja je na ledu uspela da izvrti volan džipa kojim nas je vozila. Prisebno je savladala led i krivinu posle nekoliko opasnih osmica od stene do rečne strmine.

I zbog čega stavljam život na kocku, šta mogu dobiti od opijuma zvanog Priština, osim poniženja, prazne priče ili ko zna? Pa za čime tragam, šta ispravljam, kome zapravo služim? Svome narodu, odgovaram bezglasno sebi. Makar dođem. Makar kažem da želim da se vratim. Verujem u čudo, a nigde ne vidim znak, ne naslućujem obećanje, samo želim da bar opstanak bude stvaran.

Dvadeseti mart 2004. Vrištim, kukam, ječim, zakopavam se živa, jer ono što se dešava na Kosmetu zdrav razum ne može da primi kao istinu. Od utorka, čitava tri dana razularene horde mržnje i besa ubijaju i proteruju Srbe iz svojih kuća, spaljuju čitava sela, u pepeo pretvaraju manastire iz četrnaestog veka. Genocidna politika se povampirila, Kfor je predvodio rulju, pripremao im put izvodeći ljude iz kuća, prazneći sela. Ljudskoj patnji nema kraja.

Zar su pet godina čekali i trpeli nemoć i strah, nesan, mrak usred dana, i to u srcu Evrope, da bi umesto demokratije, boljitka i mira dobili nož, buktinju od kuće i golo nebo? Da li je moguće, pitam se, da Evropa i Amerika, koje pet godina borave u ovoj sredini kao vojska i administracija Unmika, nisu uvidele koliko je žrtva nemoćna i koliko su granice patnje rastegljive. Ne mogu da shvatim saučesništvo i ravnodušnost. Ne mogu da prihvatim da Prizren više na postoji. Trideset manastira i crkava spaljeno – ’ej, civilizacijo! Dvadeset prvi vek teče a hanibalizam u srcu Evrope cveta. Da li je to nesreća zapravo zakucala na vrata Evrope, a ona uporno gura vrata, zatvara oči i laže sebe: Kosmet – to nismo mi.

Pesnikinja, živi u Nišu i Gračanici

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista