Необјављени дневник

Петнаести фебруар 2004. Мој боравак у Приштини 21. јануара био је кратак. За неколико сати већ сам поново била у Нишу. Моји су поново коментарисали: „Ти до Приштине – као ми до Дуваништа (насеље у Нишу)!”

Јуче поново – одлазак на задушнице. И, заправо, све је већ виђено: коров, сува трава и поломљени споменици. Ми, додуше, у двоструко већем броју, у три стара аутобуса који се непрестано кваре, праћени снегом, мразом и клизавицом, истрајни путујемо. Индијски контингент Кфора чека нас на Мердару два сата и коректно нас прати, са нама су све до два и петнаест, када нам војници машу на истом месту испраћајући нас.

Овог пута сам водила и маму. Прибрана, стамена као и увек, одлазила би, каже, сваких месец дана, сада јој је лакше. Успели смо да одемо и до Грачанице, у манастир и код комшија из Приштине који су сада овде.

Свештеник Мирослав, прелазећи хитро преко жбуња и трња од гроба до гроба, успео је да ми каже: „Прочитао сам књигу, само тако наставите, тако треба...”

И било је чудно, некако посебно. Невреме је прошло, ветар је престао да дува, чак је и сунце огрејало над тихим Драгоданом (узвишица на којој се налази приштинско гробље). Испраних очију и мирних душа жене су мирно подносиле промају и стајање у аутобусу. Мушкарци ћутљиви, узбуркани, а празни после јалових идеала, размишљају где су сада, а где су заправо били у најбољим годинама свога живота. У шта су веровали, чему су жар свој српски давали и какво им је то незгасло згариште на души остало.

Стигли смо поново у Ниш и други простор у смирај дана. Толико слика, толико утисака и ликова у једном дану притиска ноћ и истискује сан. Као да је и сан остао тамо, на Драгодану. Као да је то привилегија оних који сневају Лазарев сан.

Али живот, вечити мучитељ, притиска и тера даље и ово сутра само је налик на сваки нови дан. Али, да није оног сунца од јуче, чини ми се да не бих била жива. Моја мама има слике и причу која ће је још једно време држати у топлој причи и лепом осећању.

Двадесетседми фебруар 2004. После састанка у Приштини ноћили смо у селу Угљаре код Косова Поља. Млада породица у удобној, уредној кући дочекала нас је срдачно. Дечица здрава и лепа. Живот прилагођен тренутним условима у окупацији. Струја слаба, као свећа допуњује осветљење лампом прикљученом на агрегат, а кафа се брже скува на примусу. За бојлер и телевизор је довољно, кажу, мада недовољан напон може да поквари сваки апарат у сваком тренутку. Кад имају дрва и брашно могу да трају. Питам децу колико има ђака. Два одељења првог разреда. Радујем се и бринем. Домаћин тргује и прича о томе како плаћа два пореза, Унмику и нашој држави. Има двоје књиговођа, Српкињу и Албанца. Признаје да се крећу слободније, комуницирају, тргују. Домаћица, медицинска сестра, прича о добрим условима за лечење у руској болници у Косову Пољу и лекарима који долазе на петнаест дана на смену. Штити их крст са Грачанице, размишљам док палим свеће. Она вејавица што нас је пратила од Ниша до Мердара је као сан овде у миру и заласку сунца изнад манастирског свода.

Састанак је по обичају био јалов, бескористан, своди се на причу о повратку која се исприча сваки пут и која је у колосеку како га је Унмик зацртао. Чини ми се на тренутке да сам идиот што уопште долазим, јер омогућавам мултиетичност, а онда видим да ту већ има Срба, да они ћуте, тако да је мултиетичност већ задовољена и без мене. Ја не ћутим, тражим да се вратим, сведочим истину са гробља, макар ћу да сметам, упорно ћу бити ту, па да видим докле ћу стићи. А заправо, могла сам да не стигнем у Приштину и да нигде не стигнем, заједно са својим сапутницима и девојком која је на леду успела да изврти волан џипа којим нас је возила. Присебно је савладала лед и кривину после неколико опасних осмица од стене до речне стрмине.

И због чега стављам живот на коцку, шта могу добити од опијума званог Приштина, осим понижења, празне приче или ко зна? Па за чиме трагам, шта исправљам, коме заправо служим? Своме народу, одговарам безгласно себи. Макар дођем. Макар кажем да желим да се вратим. Верујем у чудо, а нигде не видим знак, не наслућујем обећање, само желим да бар опстанак буде стваран.

Двадесети март 2004. Вриштим, кукам, јечим, закопавам се жива, јер оно што се дешава на Космету здрав разум не може да прими као истину. Од уторка, читава три дана разуларене хорде мржње и беса убијају и протерују Србе из својих кућа, спаљују читава села, у пепео претварају манастире из четрнаестог века. Геноцидна политика се повампирила, Кфор је предводио руљу, припремао им пут изводећи људе из кућа, празнећи села. Људској патњи нема краја.

Зар су пет година чекали и трпели немоћ и страх, несан, мрак усред дана, и то у срцу Европе, да би уместо демократије, бољитка и мира добили нож, буктињу од куће и голо небо? Да ли је могуће, питам се, да Европа и Америка, које пет година бораве у овој средини као војска и администрација Унмика, нису увиделе колико је жртва немоћна и колико су границе патње растегљиве. Не могу да схватим саучесништво и равнодушност. Не могу да прихватим да Призрен више на постоји. Тридесет манастира и цркава спаљено – ’еј, цивилизацијо! Двадесет први век тече а ханибализам у срцу Европе цвета. Да ли је то несрећа заправо закуцала на врата Европе, а она упорно гура врата, затвара очи и лаже себе: Космет – то нисмо ми.

Песникиња, живи у Нишу и Грачаници

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа