Kopaonik šansa za Leposavić

U „Politici” od 20. marta 2019, u rubrici „Među nama”, objavljen je upozoravajući tekst o nedostupnim selima podno Kopaonika. Rođen sam u selu Simičište iznad Leška, i iako živim u Beogradu, ostao sam vezan za rodni kraj. Početkom 2008. godine sa zemljacima iz Leška i Leposavića organizovao sam sastanak na kojem smo podsetili nadležne na stanje puteva u Leposaviću, odnosno na ibarskoj strani Kopaonika i ukazali na posledice nebrige. Sredinom te godine uradili smo topografsko-geodetski snimak postojeće trase Ostraće – Belo Brdo, tzv. Rimskog puta, koji su napravili i koristili još Rimljani, kojima je naselje bilo u Ostraću, a rudarili su na Kopaoniku u Belom Brdu. I na tome se stalo. Ime Ostraće pominje i italijanski putopisac Zeno Katerini, koji je tim krajevima prolazio posle Kosovskog boja (Kastel di to Ostrati), tj. tvrđavu u Ostraću, a ostaci te tvrđave danas su u tragovima. Kasnije su isti put za rudarenje koristili turski osvajači. Koliko je bogato ovo nalazište olova, cinka i srebra u Belom Brdu, govori i to što su pre Drugog svetskog rata koncesije u Trepči imali Englezi, kojima se isplatilo da rudu dopremaju do Leška na magarcima sa samarima. I zbog toga Kopaonik zovu „srebrna planina”.

Potpuno nerazumnom odlukom, donetom osamdesetih godina prošlog veka, da se sa jeftinijeg žičanog transporta pređe na skuplji drumski, zapostavljena je, a kasnije i uništena, potpuno nezakonito, žičara Lesak – Belo Brdo, a tzv. Rimski put, Ostraće – Belo Brdo, koji više niko nije održavao, danas je u vrlo lošem stanju. Na tom pravcu su, pored sela Isevo, koje u pismu pominje Đorović, i sela Ostraće, Vrujce, Simičište, Obadi, Guvnište. U pismu koje smo te 2008. godine uputili tadašnjem ministru Mrkonjiću, podetili smo ga da je putem Belo Brdo – Ostraće – Lešak prevezeno posle Drugog svetskog rata nekoliko miliona tona rude, da su se razvijali Priština, Beograd, Srbija, Jugoslavija i da je taj put zaslužio da bude pozlaćen, a ne asfaltiran, da taj put ne može da uradi pre roka, jer su svi rokovi prošli. Kasnije je i ministar Velimir Ilić davao obećanja, koja nikada nije ispunio, i mi smo i dalje u blatu.

Kako možemo da pričamo o održivom razvoju, napretku i povratku na selo, ako nema normalnog puta? Asfaltiranjem puta Ostraće – Belo Brdo oživeo bi taj kraj, jer bi se naslonio na Kopaonik, koji je brend sam po sebi, ljudi bi se bavili turizmom i svi bi bili zaposleni, svoje voće, meso, rakiju, sir i kajmak prodavali bi na Kopaoniku, do koga bi stizali za pola sata. Umesto raseljavanja i stagnacije, dobili bi sveobuhvatni razvoj.

Veliku nadu i ohrabrenje dao nam je predsednik Vučić tokom poslednje posete tom kraju prošle godine, kada je obećao ulaganje u puteve u opštini Leposavić. Da podsetim, već smo uradili topografsko-geodetski snimak trase, potrebna nam je podrška države Srbije, da uloži malo u razvoj Kopaonika sa kosovske strane, jer tako ulaže u sopstvenu bezbednost.

Dipl. inž. Slavoljub Zakić,
Beograd