Копаоник шанса за Лепосавић

У „Политици” од 20. марта 2019, у рубрици „Међу нама”, објављен је упозоравајући текст о недоступним селима подно Копаоника. Рођен сам у селу Симичиште изнад Лешка, и иако живим у Београду, остао сам везан за родни крај. Почетком 2008. године са земљацима из Лешка и Лепосавића организовао сам састанак на којем смо подсетили надлежне на стање путева у Лепосавићу, односно на ибарској страни Копаоника и указали на последице небриге. Средином те године урадили смо топографско-геодетски снимак постојеће трасе Остраће – Бело Брдо, тзв. Римског пута, који су направили и користили још Римљани, којима је насеље било у Остраћу, а рударили су на Копаонику у Белом Брду. И на томе се стало. Име Остраће помиње и италијански путописац Зено Катерини, који је тим крајевима пролазио после Косовског боја (Кастел ди то Острати), тј. тврђаву у Остраћу, а остаци те тврђаве данас су у траговима. Касније су исти пут за рударење користили турски освајачи. Колико је богато ово налазиште олова, цинка и сребра у Белом Брду, говори и то што су пре Другог светског рата концесије у Трепчи имали Енглези, којима се исплатило да руду допремају до Лешка на магарцима са самарима. И због тога Копаоник зову „сребрна планина”.

Потпуно неразумном одлуком, донетом осамдесетих година прошлог века, да се са јефтинијег жичаног транспорта пређе на скупљи друмски, запостављена је, а касније и уништена, потпуно незаконито, жичара Лесак – Бело Брдо, а тзв. Римски пут, Остраће – Бело Брдо, који више нико није одржавао, данас је у врло лошем стању. На том правцу су, поред села Исево, које у писму помиње Ђоровић, и села Остраће, Врујце, Симичиште, Обади, Гувниште. У писму које смо те 2008. године упутили тадашњем министру Мркоњићу, подетили смо га да је путем Бело Брдо – Остраће – Лешак превезено после Другог светског рата неколико милиона тона руде, да су се развијали Приштина, Београд, Србија, Југославија и да је тај пут заслужио да буде позлаћен, а не асфалтиран, да тај пут не може да уради пре рока, јер су сви рокови прошли. Касније је и министар Велимир Илић давао обећања, која никада није испунио, и ми смо и даље у блату.

Како можемо да причамо о одрживом развоју, напретку и повратку на село, ако нема нормалног пута? Асфалтирањем пута Остраће – Бело Брдо оживео би тај крај, јер би се наслонио на Копаоник, који је бренд сам по себи, људи би се бавили туризмом и сви би били запослени, своје воће, месо, ракију, сир и кајмак продавали би на Копаонику, до кога би стизали за пола сата. Уместо расељавања и стагнације, добили би свеобухватни развој.

Велику наду и охрабрење дао нам је председник Вучић током последње посете том крају прошле године, када је обећао улагање у путеве у општини Лепосавић. Да подсетим, већ смо урадили топографско-геодетски снимак трасе, потребна нам је подршка државе Србије, да уложи мало у развој Копаоника са косовске стране, јер тако улаже у сопствену безбедност.

Дипл. инж. Славољуб Закић,
Београд