Srbija kao dežurni krivac Evrope

Minulih dana, u Beogradu i Novom Sadu boravio je nemački političar i istoričar Vinfrid Volf – prvi, i tada jedini, nemački poslanik koji je digao glas protiv bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. U jeku agresije pokrenuo je list protiv rata. Po svršetku je objavio knjigu i ukazao na ekonomske aspekte koji su, kako tvrdi, bili skriveni pod plaštom brige za Kosovo.

Prošle godine objavio je knjigu „Tešitelj” kojom je osporio teze Kristofera Klarka o srpskoj krivici za Veliki rat koja je objavljena u Nemačkoj, potom i u Srbiji u izdanju izdavačke kuće „Prometej”.

Tri opisana istupa Vinfrida Volfa spaja teza da je Srbija u minulih stotinu godina nepravedno optuživana kao krivac za ratove i krize na Balkanu, i šire u Evropi.

Sve je počelo prvih dana proleća 1999. godine, Nemačka je prelomila s posleratnom vojnom doktrinom da oružje koristi samo u odbranu sopstvenih granica. Učestvovala je u bombardovanju SR Jugoslavije. Promeni orijentacije kumovali su poslanici Bundestaga – bezmalo svi, osim poslanika Levice Vinfrida Volfa, tada člana parlamentarnog odbora za odbrambena pitanja. Trećeg dana bombardovanja pokrenuo je „Zeitung gegen den Krieg” („Novine protiv rata”), u tiražu 250.000 primeraka. Od trećeg izdanja, list je kolportiran u 300.000 primeraka po izdanju.

Naslovna strana knjige „Tešitelj” ;     „Novine protiv rata” (slika desno)

List protiv rata finansiran je sredstvima iz budžeta Bundestaga, koji je odobrio učešće u ratu za Kosovo (nemačka definicija bombardovanja SR Jugoslavije). U raspravi „o problematičnoj publikaciji” reč su vodili tadašnji ministri odbrane Rudolf Šarping (SPD) i spoljnih poslova Joška Fišer (Zeleni), a stranka Levice ukazala je da je Volf vanpartijski odbornik i da nije obavezan da se konsultuje sa strankom. Posle rasprave ukinuta je finansijska podrška te institucije. Volf je ipak nastavio da izdaje list, uz podršku „ilegale”. (Tridesetak poslanika Bundestaga sufinansiralo je list, pod uslovom da se njihova imena ne pominju.)

Tako ste postali nemački Don Kihot u bici s vetrenjačama rata?

Na neki način sam bio među usamljenim zanesenjacima, ali kampanja je ipak dala je rezultate: premda je oko devedeset odsto poslanika odobravalo rat, analize javnog mnjenja su pokazale da su oko šezdeset odsto Nemaca bili protiv rata. Paradoks je da su građanska levica (SPD) i Zeleni, tada na vlasti, stali na stranu centra i desnice. Da je bilo obrnuto, protest bi bio izraženiji. To je rekao i bivši kancelar Helmut Kol, ističući da bi u suprotnom levi demonstranti obrazovali protestni špalir, od Severnog mora do juga Nemačke.

Početkom aprila izlazi 44. broj „Novina protiv rata”, povodom dvadesetogodišnjice bombardovanja. Svrha nije puko podsećanja na nemilu prošlost, već da je neophodno ukazati nemačkoj javnosti da se istorija ponavlja.

Bombardovanje SRJ je svedočanstvo ponovljene istorije, zalaganja Nemačke za novi rat i razbijanje Jugoslavije i Srbije, za pokoravanje dok se ne pogrbe pred aspiracijama EU u kojoj Berlin vodi glavnu reč. Nemačka to ne čini samoinicijativno. Joška Fišer, Gerhard Šreder i Oskar Lafonten bili su oktobra 1998. na konsultacijama u SAD, nekoliko meseci pre bombardovanja SR Jugoslavije. Od tog sastanka rat protiv SRJ je sistematski pripreman, a „Slučaj Račak” koji je do danas ostao nerasvetljen, bio je samo povod i izgovor za rat.

U brojnim intervjuima i predavanjima istakli ste da je Srbija po treći put žrtvovana (nemačkim) planovima evropske elite?

Berlin se zalaže da se granice EU zaokruže, milom ili silom. U kontekstu je jasno da je nemačko učešće u bombardovanju SRJ poslužilo kao praktična provera nove vojne doktrine i procesa takozvanog prilagođavanja zahtevima svetske politike. Napomenimo da je bivši ministar odbrane Folker Rije još 1992. godine izjavio da je njegov osnovni zadatak da, korak po korak, pripremi Nemačku za nove ratove. Ti ratovi, rekao je Rije, neće zavisiti samo od spremnosti vojske, već i od spremnosti javnosti da ih podrži: „Četrdeset godina insistiranja na pacifizmu ne mogu tek tako da se izbrišu.”

Moglo bi se dodati da su pritisci na Srbiju u novom milenijumu zasnovani na diplomatsko-ekonomskoj igri „štapa i šargarepe”?

Srbija se širom Evrope predstavlja kao uzrok evropskih nedaća u poslednjih stotinu godina. Sve s ciljem da se rehabilituju velike sile za grehe iz prošlosti. Trebalo bi ukazati i na knjigu „Mesečari” Kristofera Klarka u kojoj je Srbija proglašena vinovnikom Velikog rata. Pokušao je, čak, da na primeru bombardovanja SRJ dokaže da srpska ratobornost još ugrožava evropski mir. Klarkova knjiga, bestseler širom sveta, a posebno u Nemačkoj s 250.000 prodatih primeraka, bahati je pokušaj revizije istorije. U očima Nemaca igra ulogu da je Klark Australijanac, da predaje na Univerzitetu Kembridž, pa se njegovo osporavanje nemačke krivice za Prvi svetski rat smatra izuzetno objektivnim. Klark, ipak, nije jedini predstavnik savezničke strane koji je pokušao da rehabilituje Nemačku. Britanski ratni premijer Dejvid Lojd Džordž, potpisnik Versajskog ugovora koji u tački 231 definiše krivicu Nemačke za Veliki rat, zalagao se od 1933. za reviziju istorije. Njegova je teza: „Sve nacije su se 1914. sunovratile u đavolji kotao rata!”

Uoči obeležavanja 100-godišnjice Velikog rata, nemačka krivica je ponovo relativisana. Možda zato što jedna od ideja stvaranja EU potiče iz nemačkog pera. U memorandumu kancelara Teobalda Betman-Holvega, iz septembra 1914, o ratnim ciljevima Nemačke, istaknuta je neophodnost stvaranja „Ujedinjene srednje Evrope Nemačkog rajha”. Trebalo je poraziti nekoliko evropskih država i prinudi da pristupe evropskoj tvorevini pod komandom Berlina. Manje države bi kasnije, milom ili silom, bile primorane da mole za prijem. (...) Kao što vidite, istorija se ponavlja – na drugačiji način, ali s istim ciljem.