Od pukotine do provalije

On je to osetio i počeo da traži izlaz iz te unapred pripremljene teskobe i vazalne pozicije. Kada bi neko prigovorio Ivanu što favorizuje Slobu, on bi odgovarao da se ne brinu jer ga on čvrsto drži na uzdi!  Iz ovoga se vidi ne samo Ivanova iluzija već i čudno mišljenje da se tako jednostavno može ostvarivati nadzor i lična kontrola nad čovekom legalno izabranim na kongresu partije, koji lično nosi veliku društvenu odgovornost.

Prema Slobodanu se Ivan odnosio kao pokrovitelj i mentor. Milošević je u početku u izvesnoj meri dopuštao Ivanu da bude njegov ,,proteže", ali je to vreme bilo na izmaku. Mada izgleda čudno, njih dvojica su, uz razlike, imali uveliko i slične karaktere, bar što se tiče žudnje za vlašću i političkih ambicija. Nijedan nije oprostio onom drugom što se nije pokorio njegovoj volji.

U Kosovom Polju, između 24. i 25. aprila 1987, Milošević je održao jedan od najpotresnijih govora u svojoj političkoj karijeri, a njegove reči su pokrenule mnoga srca na ubrzaniji ritam. Kao da je on te noći sve izgovorene rečenice stisnuo u sopstvenu pesnicu. Tako i postaje svojevrsni fanatički vernik religije koju je sam za sebe stvorio, čiji zavisnik postaje, ne gledajući ni levo ni desno, bez imalo volje da uvidi da surovi politički žrvanj može i njega samog da samelje.

Tada se javila ozbiljna pukotina na zidu hrama prijateljstva ova dva čoveka. Za kratko vreme ona se pretvorila u ogromnu provaliju.

Kosovo Polje nije početak njihovog sukoba ali jeste prekretnica, jer je Ivan uvideo da ne treba odlagati obračun, već, naprotiv, da ga uz pomoć Dragiše Pavlovića treba ubrzati, dok Milošević isuviše ne ojača svoj politički položaj u Srbiji.

U leto 1987. pokušavali smo da bar malo približimo njihove stavove i činilo se da smo uspeli. Slobodan će uz osmeh, očigledno raspoložen, tada reći Ivanu: ,,Ti si uvek u pravu. Slažem se. Ti sve to znaš najbolje". Ivan nije krio zadovoljstvo zbog tih reči. Ali, ulaskom u jesen njihov sukob je eskalirao. Ivan je nastavio sa upornim i sveobuhvatnim razmeštajem sebi privrženih ljudi na ključna mesta, pre svega u medijima. Dirigovano pisanje o Slobodanovim roditeljima u nekim glasilima bilo je ružno i ispod nivoa novinarske profesije.

GK SK Beograda, vođen Pavlovićem (ranijim Ivanovim šefom kabineta), počeo je i javno da se suprotstavlja stavovima CK SK Srbije, za ono vreme sasvim neuobičajeno. Milošević, već umoran od otpora i podmetanja, došao je kod mene u Predsedništvo CK SKJ i zapitao me šta da radi.

Odmah sam rekao da neće uraditi ništa ako ne obezbedi jedinstvo u SKS ali i u državnim organima, pre svega u Predsedništvu Srbije. Savetovao sam mu da zakaže sednicu Predsedništva CK SK Srbije i da na dnevni red stavi pitanje političkih posledica stvaranja nejedinstva u partiji, izazvanog Pavlovićevim istupanjem u javnosti. Saslušao me je i onda zapitao direktno: ,,Hoćeš li mi u tome pomoći?" Bez ikakve rezerve sam mu odgovorio: ,,Naravno, hoću". Tada je, razumljivo, konsultovao i druge ljude iz svoje okoline (B. Trifunović, B. Jović). Naravno, nisam mogao znati da je to početak novog razdoblja u našim životima i da svi mi pomažemo jednom mladom i ambicioznom političaru, ne samo da obeleži sobom novu epohu, već i da će u njoj Srbija, kako njegovom zaslugom tako i grubim mešanjem velikih evropskih zemalja i SAD u unutrašnja pitanja naše zemlje, potrošiti jedan deo svoje budućnosti.

Na dvodnevnom zasedanju Predsedništva CK SK Srbije većinom su osporeni stavovi i ponašanje Pavlovića. Ivan i on uzdali su se u podršku CK SK Srbije čija je Osma sednica bila zakazana.

Više puta kasnije, uveravao sam se da u komentarima te sednice ima pristrasnosti, ideoloških kvalifikacija pa i neznanja.

Smatrao sam da je dobro što su tada stvoreni uslovi za efikasniju zaštitu ustavnih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiji, što je utrt put ustavnim promenama u Srbiji koje bi joj vratile pravo na njenu celokupnost i suverenost. Duboko sam verovao da treba dati punu podršku mlađima koji nisu opterećeni hipotekama ranije politike. Pogotovu ne politike KPJ i Kominterne ispunjene predrasudama o Srbiji kao mogućem velikosrpskom hegemonu, što su stalno kao bauk isticali stari srpski komunisti, perući svoju savest prvo pred Kominternom a kasnije pred Josipom Brozom.

Gde sam ja pogrešio? Odupro sam se Ivanovom liderskom ponašanju, a nisam ni slutio da će Slobodan poći istim stopama čak u mnogo većoj meri i s manje obzira. Video sam i da to čini velikom brzinom, ispoljava revanšizam i da od proevropske socijaldemokratije nema ništa, već se stvara JUL. Smatrao sam da su moje nade izneverene i da u takvom političkom životu za mene nema mesta. Razišli smo se.

Da je Milošević svoju energiju i ispoljeno narodno raspoloženje usmerio u izgradnju stvarno demokratskog sistema i uspostavljanje demokratskih institucija po evropskim socijaldemokratskim standardima, u odlučni raskid sa dotadašnjim sistemom, nema sumnje da bi Osma sednica imala sasvim drugu ocenu.

Ovako, ma koliko mi, njeni protagonisti to nismo želeli, a njega kao perspektivnog političara nismo dovoljno dobro ni poznavali, ona nažalost postaje sinonim za stvaranje jednog sistema, što bi Miteran za De Golov kazao: permanentnog državnog udara koji je Milošević počeo da izgrađuje odmah nakon nje.