Од пукотине до провалије

Он је то осетио и почео да тражи излаз из те унапред припремљене тескобе и вазалне позиције. Када би неко приговорио Ивану што фаворизује Слобу, он би одговарао да се не брину јер га он чврсто држи на узди!  Из овога се види не само Иванова илузија већ и чудно мишљење да се тако једноставно може остваривати надзор и лична контрола над човеком легално изабраним на конгресу партије, који лично носи велику друштвену одговорност.

Према Слободану се Иван односио као покровитељ и ментор. Милошевић је у почетку у извесној мери допуштао Ивану да буде његов ,,протеже", али је то време било на измаку. Мада изгледа чудно, њих двојица су, уз разлике, имали увелико и сличне карактере, бар што се тиче жудње за влашћу и политичких амбиција. Ниједан није опростио оном другом што се није покорио његовој вољи.

У Косовом Пољу, између 24. и 25. априла 1987, Милошевић је одржао један од најпотреснијих говора у својој политичкој каријери, а његове речи су покренуле многа срца на убрзанији ритам. Као да је он те ноћи све изговорене реченице стиснуо у сопствену песницу. Тако и постаје својеврсни фанатички верник религије коју је сам за себе створио, чији зависник постаје, не гледајући ни лево ни десно, без имало воље да увиди да сурови политички жрвањ може и њега самог да самеље.

Тада се јавила озбиљна пукотина на зиду храма пријатељства ова два човека. За кратко време она се претворила у огромну провалију.

Косово Поље није почетак њиховог сукоба али јесте прекретница, јер је Иван увидео да не треба одлагати обрачун, већ, напротив, да га уз помоћ Драгише Павловића треба убрзати, док Милошевић исувише не ојача свој политички положај у Србији.

У лето 1987. покушавали смо да бар мало приближимо њихове ставове и чинило се да смо успели. Слободан ће уз осмех, очигледно расположен, тада рећи Ивану: ,,Ти си увек у праву. Слажем се. Ти све то знаш најбоље". Иван није крио задовољство због тих речи. Али, уласком у јесен њихов сукоб је ескалирао. Иван је наставио са упорним и свеобухватним размештајем себи привржених људи на кључна места, пре свега у медијима. Дириговано писање о Слободановим родитељима у неким гласилима било је ружно и испод нивоа новинарске професије.

ГК СК Београда, вођен Павловићем (ранијим Ивановим шефом кабинета), почео је и јавно да се супротставља ставовима ЦК СК Србије, за оно време сасвим неуобичајено. Милошевић, већ уморан од отпора и подметања, дошао је код мене у Председништво ЦК СКЈ и запитао ме шта да ради.

Одмах сам рекао да неће урадити ништа ако не обезбеди јединство у СКС али и у државним органима, пре свега у Председништву Србије. Саветовао сам му да закаже седницу Председништва ЦК СК Србије и да на дневни ред стави питање политичких последица стварања нејединства у партији, изазваног Павловићевим иступањем у јавности. Саслушао ме је и онда запитао директно: ,,Хоћеш ли ми у томе помоћи?" Без икакве резерве сам му одговорио: ,,Наравно, хоћу". Тада је, разумљиво, консултовао и друге људе из своје околине (Б. Трифуновић, Б. Јовић). Наравно, нисам могао знати да је то почетак новог раздобља у нашим животима и да сви ми помажемо једном младом и амбициозном политичару, не само да обележи собом нову епоху, већ и да ће у њој Србија, како његовом заслугом тако и грубим мешањем великих европских земаља и САД у унутрашња питања наше земље, потрошити један део своје будућности.

На дводневном заседању Председништва ЦК СК Србије већином су оспорени ставови и понашање Павловића. Иван и он уздали су се у подршку ЦК СК Србије чија је Осма седница била заказана.

Више пута касније, уверавао сам се да у коментарима те седнице има пристрасности, идеолошких квалификација па и незнања.

Сматрао сам да је добро што су тада створени услови за ефикаснију заштиту уставних права Срба и Црногораца на Косову и Метохији, што је утрт пут уставним променама у Србији које би јој вратиле право на њену целокупност и сувереност. Дубоко сам веровао да треба дати пуну подршку млађима који нису оптерећени хипотекама раније политике. Поготову не политике КПЈ и Коминтерне испуњене предрасудама о Србији као могућем великосрпском хегемону, што су стално као баук истицали стари српски комунисти, перући своју савест прво пред Коминтерном а касније пред Јосипом Брозом.

Где сам ја погрешио? Одупро сам се Ивановом лидерском понашању, а нисам ни слутио да ће Слободан поћи истим стопама чак у много већој мери и с мање обзира. Видео сам и да то чини великом брзином, испољава реваншизам и да од проевропске социјалдемократије нема ништа, већ се ствара ЈУЛ. Сматрао сам да су моје наде изневерене и да у таквом политичком животу за мене нема места. Разишли смо се.

Да је Милошевић своју енергију и испољено народно расположење усмерио у изградњу стварно демократског система и успостављање демократских институција по европским социјалдемократским стандардима, у одлучни раскид са дотадашњим системом, нема сумње да би Осма седница имала сасвим другу оцену.

Овако, ма колико ми, њени протагонисти то нисмо желели, а њега као перспективног политичара нисмо довољно добро ни познавали, она нажалост постаје синоним за стварање једног система, што би Митеран за Де Голов казао: перманентног државног удара који је Милошевић почео да изграђује одмах након ње.