Posledice nemoralnosti „Plemenitog nakovnja”

Dvadesetogodišnjica sedamdesetosmodnevne NATO agresije („Plemeniti nakovanj” – Noble Anvil) na našu zemlju podstiče i na razmišljanje o odnosu morala (etike) i prava. Morala kao sistema vrednosti satkanog od: ispravnog, pravednog, savesnog, istinitog ili poštenog, i prava koje čine važeće i obavezujuće norme ponašanja iza kojih stoji državna sila. U pogledu legaliteta (zakonitosti) NATO agresije pravo je na našoj strani – ona je teško branjiva jer smo napadnuti bez donete odluke koja bi bila zasnovana na međunarodnom pravu. Svi znamo da obavezna odluka Saveta bezbednosti UN kojom bi se odobrio napad na Jugoslaviju nije nikada doneta. Sa ovom protivpravnošću, voljno ili nevoljno, moraju se složiti i oni koji su agresiju izvršili (26 NATO država) i oni u čiju je korist učinjena (Albanci sa Kosmeta).

Ali u pogledu moralnosti NATO agresije – koja, apsurda li, u kodnom imenu ima moralnu vrednost plemenitosti: „Saveznička snaga” „Plemenitog nakovnja” – ocena nije ni približna. Velika većina naših građana reći će da je NATO agresija suprotna moralnim vrednostima, dok skoro svi Albanci sa Kosmeta smatraju tu „kampanju” ispravnom i pravednom, a takvom je objašnjavaju i zvaničnici NATO država. Nisu li onda pravo i moral postojano suprotstavljeni fenomeni (sistemi vrednosti), a NATO agresija iz 1999. rečit primer njihovog sukoba?

Nauka kaže da uvek ima nekakvog raskoraka između prava i morala (postoje teorije o potpunoj odvojenosti, o potpunom i delimičnom preklapanju poput koncentričnih krugova, A. Kaufman). Lep primer je kada se objašnjava relativnost pravednosti: dva čoveka vole istu ženu, a po zakonu ona može da bude samo sa jednim. Koga god da odabere, za onog drugog će to biti nepravedna (nemoralna) odluka (H. Kelzen). Neki od čuvenih filozofa prava nastojali su da pravo i moral što više približe smatrajući da je doista pravno samo ono što je moralno. Pravo je vladavina samo onih pravila koja imaju moralnost, u suprotnom reč je o izopačenom pravu (L. L. Fuler). Ali, i izopačeno pravo je pravo (obavezuje), što ukazuje da je moralno pravo samo mogućnost, a da neko drugačije pravo može da omogući i nemoral (G. Radbruh).

I pravo i moral očekuju određeno ponašanje, ali je pobuda tog ponašanja različita – moralno se ponašamo zbog unutrašnjeg osećaja obaveznosti, dok nas na pravno ponašanje obavezuju propisi, drugim rečima, moral traži moralnost (u ponašanju), a pravo legalnost (ponašanje u skladu sa zakonom) (I. Kant). Zakonito ponašanje može biti i nemoralno i takvo je sve dok se pravo (kao brže menjajuće od morala) ne uskladi sa moralom.

Zašto onda Srbija i njeni građani ne mogu po pravu da dobiju ikakvu naknadu štete za izgradnju porušene infrastrukture, za bol zbog ubijanja, ranjavanja ili obolevanja i druge naknade prouzrokovane NATO agresijom kao nezakonitim delovanjem? Odgovor leži u sukobu morala i prava. Naknada štete od onih koji su je prouzrokovali (NATO države) nije stvarno moguća zbog toga što se protivpravnost tog bombardovanja abolira (pravda) njegovom moralnošću. Sve dok se u NATO državama zvanično smatra da je agresija bila ispravna, pravedna, savesna ili poštena, njena protivpravnost nam je beskorisna. Tek kada u toj bici morala i prava dođe do približavanja morala pravu (što je mnogo duži proces nego obratno) imaćemo rašta da kažemo „u pravu smo”. Do tada, međunarodno pravo u ovom slučaju je samo jedan primer „izopačenog prava”, tako dalekog pravim moralnim vrednostima, a tako zavisnog od moći ubeđivanja u moralnost NATO agresije jačeg (ekonomski, vojno, medijski) u ovom sukobu, 26 NATO država.

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista