Stanovnici centra grada – kolateralna šteta

Beograd ovih dana, nedelja i meseci menja fizionomiju. Grad dobija nove konture, i to ne samo fizičke, vizuelne, materijalne. I to je u redu – svaki grad živi, raste, ima svoju dinamiku i ritam razvoja... Drugačije i ne treba, i ne može da bude. Ali, način na koji ga nepovratno menjaju sadašnje gradske vlasti, bez ikakve saglasnosti građana (demokratija?!) i kontrole (vladavina prava?!), bez plana, u hodu, ad hok, bez mišljenja i upliva struke je nedopustivo.

Najnoviji (mada i nije, jer traje, sa manjim prekidima, već nekoliko godina) i eklatantan primer je famozna finalizacija „pešačke zone”. Na ovom mestu, nažalost, nema ni vremena ni prostora da se dublje uđe u analizu koliki je (malo je reći) problem sa stanovišta ekonomske, kulturne, privredne i svake druge funkcionalnosti centra grada ovo što gradski oci sprovode (komparativnom analizom vidi se da ne postoji sličan primer u Evropi).

Krucijalno pitanje glasi – čiji je grad? Da li je gradska vlast servis građana, ili portparol, npr. potencijalnih turista, o kojima toliko priča i koji su joj, u svakoj raspravi, omiljeni izgovor? Da li bi nekakvim enormnim prilivom tih istih turista ostvarena materijalna dobrobit grada (gradske kase), čak i kada bi se ta projekcija gradskih vlasti pokazala tačnom (a nikakve studije nisu rađene, dok svakodnevica ruši tu vrstu argumentacije), bila ispred dobrobiti žitelja tog istog grada, zar je grad neprikosnovena pozornica za slučajne prolaznike, koliko god da ih je, a njegovi žitelji samo statisti?

Uskraćivanje prava na normalan život, na kretanje (saobraćaj), u projektovanoj zoni bez automobila, ali i bez javnog prevoza, za početak na Studentskom trgu, čini da se izolacija centra, njegova getoizacija (sa sve fakultetima, rektoratima, koncertnim dvoranama...) dovodi do završnog iskaza.

Izolacija najužeg centra grada, širi se po njegovim okolnim ulicama, čime se onemogućava pristup stanara sopstvenim vozilima (gde se stalno i tendenciozno ispušta iz fokusa da je centar grada, ne samo poslovni i kulturni, već i stambeni kompleks), ali i onemogućava nesmetan pristup vozilima hitne pomoći, vatrogasnih službi (pustite sve što vam kažu, ovo su činjenice), komunalnih službi, taksi prevoza... Selidbe, adaptacije stanova, kupovine frižidera i ostalih kabastih aparata i njihov transport do domova ostavljam vašem promišljanju. Kao i svakodnevne potrebe penzionera, bolesnih, dece i ljudi sa posebnim potrebama... Očigledno je da pešačka zona ima svoju cenu. Svoje stanare. Ali, oni su (samo) kolateralna šteta.

Nebojša Raičković