Становници центра града – колатерална штета

Београд ових дана, недеља и месеци мења физиономију. Град добија нове контуре, и то не само физичке, визуелне, материјалне. И то је у реду – сваки град живи, расте, има своју динамику и ритам развоја... Другачије и не треба, и не може да буде. Али, начин на који га неповратно мењају садашње градске власти, без икакве сагласности грађана (демократија?!) и контроле (владавина права?!), без плана, у ходу, ад хок, без мишљења и уплива струке је недопустиво.

Најновији (мада и није, јер траје, са мањим прекидима, већ неколико година) и еклатантан пример је фамозна финализација „пешачке зоне”. На овом месту, нажалост, нема ни времена ни простора да се дубље уђе у анализу колики је (мало је рећи) проблем са становишта економске, културне, привредне и сваке друге функционалности центра града ово што градски оци спроводе (компаративном анализом види се да не постоји сличан пример у Европи).

Круцијално питање гласи – чији је град? Да ли је градска власт сервис грађана, или портпарол, нпр. потенцијалних туриста, о којима толико прича и који су јој, у свакој расправи, омиљени изговор? Да ли би некаквим енормним приливом тих истих туриста остварена материјална добробит града (градске касе), чак и када би се та пројекција градских власти показала тачном (а никакве студије нису рађене, док свакодневица руши ту врсту аргументације), била испред добробити житеља тог истог града, зар је град неприкосновена позорница за случајне пролазнике, колико год да их је, а његови житељи само статисти?

Ускраћивање права на нормалан живот, на кретање (саобраћај), у пројектованој зони без аутомобила, али и без јавног превоза, за почетак на Студентском тргу, чини да се изолација центра, његова гетоизација (са све факултетима, ректоратима, концертним дворанама...) доводи до завршног исказа.

Изолација најужег центра града, шири се по његовим околним улицама, чиме се онемогућава приступ станара сопственим возилима (где се стално и тенденциозно испушта из фокуса да је центар града, не само пословни и културни, већ и стамбени комплекс), али и онемогућава несметан приступ возилима хитне помоћи, ватрогасних служби (пустите све што вам кажу, ово су чињенице), комуналних служби, такси превоза... Селидбе, адаптације станова, куповине фрижидера и осталих кабастих апарата и њихов транспорт до домова остављам вашем промишљању. Као и свакодневне потребе пензионера, болесних, деце и људи са посебним потребама... Очигледно је да пешачка зона има своју цену. Своје станаре. Али, они су (само) колатерална штета.

Небојша Раичковић