„Paktovi” protiv Srbije

Ratnohuškaška retorika, preteće poruke, ultimativni zahtevi, pokušaji nametanja „svršenog čina” – pojačani su proteklih meseci iz Prištine prema Srbiji. Nije pošteđena ni EU. Nekadašnje vođe OVK, preobučene u takozvane političare, ne ustručavaju se da prete i terorističkim metodama čiji su rezultati u bliskoj prošlosti bili etničko čišćenje KiM od srpskog življa i zatiranje svega što je srpsko. I to nikoga u takozvanoj međunarodnoj zajednici, koja je eufemizam za SAD i zemlje Zapada, ne uzbuđuje, niti dodiruje. Veseli poziva na ujedinjenje Crne Gore, Severne Makedonije i tzv. Kosova protiv Srbije. Nije ovo prvi poziv takve vrste. Prošle godine je to učinio Haradinajev zamenik Hodžaj – iz Zagreba je saopštio da je u Podgorici, Skoplju i Zagrebu razgovarao o „stvaranju pakta protiv Srbije”. Ni sa jedne adrese koju je Hodžaj pomenuo nije stigla bilo kakva vrsta negiranja takvih dogovora, niti objašnjenje o potrebi stvaranja „pakta”. Činjenica je da Srbija već oseća takvo grupisanje i da se sa pomenutih adresa rafalno, verbalno i politički gađa Beograd. Istovremeno, iz Tirane Edi Rama poručuje da je KiM deo Albanije. Iz Brisela i Vašingtona nisu stigli ni najblaži prekori albanskom premijeru i prištinskim zagovornicima zbog nametanja politike svršenog čina i ultimativnih zahteva Beogradu koji se odnose na pretnje oružjem, teritorijalne pretenzije, ukidanje granica između Prištine i Tirane, uprkos stalnim upozorenjima Srbije i drugih zemalja da se otvoreno radi na stvaranju „velike Albanije”. Ćutanje znači odobravanje. Beograd je toga svestan. Strategijom da ničim neće izazvati nestabilnost u regionu Srbija pokazuje uzdržanost, strpljenje i opredeljenost da se mirnim putem rešavaju problemi i da nisu potrebni nikakvi „paktovi”, niti „ujedinjenja” protiv bilo koje države na Balkanu.

Logično je pitanje: dokle će Srbija moći da se uzdržava od svakodnevnih provokacija, pretnji, ucena, otimanja državne i privatne imovine, raznoraznih platformi koje se donose u Prištini koje nisu na fonu dijaloga i bilo kakvog kompromisa, i preporuka iz Brisela i Vašingtona o suzdržavanju „obe stane”? Uskraćivanjem vize kosovskim Albancima za Molitveni doručak ili odlaganjem posete tamo nekog oficira Garde iz Ajove Vašington želi da stvori utisak kako je ljut i besan zbog nestašluka svog „čeda”. Umesto da posegne za konkretnim kaznama zbog „nestašluka” , blagim potezima samo daje vetar u leđa Prištini da nastavi opasnu politiku na Balkanu. To važi i za EU, koja bi, umesto ponavljanja zahteva za ukidanje taksa, mogla, recimo, da zapreti Prištini ukidanjem SP, ili uskraćivanjem finansijske podrške iz Brisela.

Svima koji nam poručuju da pravno obavezujući sporazum mora da znači „recipročno priznanje” treba reći jasno i glasno: Srbija je međunarodno priznata država i članica UN. I neprestano ponavljati da je Srbija za dijalog koji podrazumeva kompromis i čijem nastavku prethodi ukidanje taksa. Zakucani ciljevi Prištine, sadržani u nekakvoj platformi za dijalog, to ne nude. Štaviše, upućuju na zaključak da rukovodstvo iz Prištine ne želi nastavak dijaloga, već da im se „država” ispostavi na „tacni”. Zapad, pre svega Vašington i London, koji su najveći sponzori Prištine, mora da shvati da se bez kompromisa ništa neće postići, a da će njihovo sponzorstvo Prištine, koje je u funkciji održavanja sukoba „niskog intenziteta”, samo doneti zlo. A ko zna, možda to i žele.

Dragiša Petrović,
novinar, Kragujevac