„Пактови” против Србије

Ратнохушкашка реторика, претеће поруке, ултимативни захтеви, покушаји наметања „свршеног чина” – појачани су протеклих месеци из Приштине према Србији. Није поштеђена ни ЕУ. Некадашње вође ОВК, преобучене у такозване политичаре, не устручавају се да прете и терористичким методама чији су резултати у блиској прошлости били етничко чишћење КиМ од српског живља и затирање свега што је српско. И то никога у такозваној међународној заједници, која је еуфемизам за САД и земље Запада, не узбуђује, нити додирује. Весели позива на уједињење Црне Горе, Северне Македоније и тзв. Косова против Србије. Није ово први позив такве врсте. Прошле године је то учинио Харадинајев заменик Хоџај – из Загреба је саопштио да је у Подгорици, Скопљу и Загребу разговарао о „стварању пакта против Србије”. Ни са једне адресе коју је Хоџај поменуо није стигла било каква врста негирања таквих договора, нити објашњење о потреби стварања „пакта”. Чињеница је да Србија већ осећа такво груписање и да се са поменутих адреса рафално, вербално и политички гађа Београд. Истовремено, из Тиране Еди Рама поручује да је КиМ део Албаније. Из Брисела и Вашингтона нису стигли ни најблажи прекори албанском премијеру и приштинским заговорницима због наметања политике свршеног чина и ултимативних захтева Београду који се односе на претње оружјем, територијалне претензије, укидање граница између Приштине и Тиране, упркос сталним упозорењима Србије и других земаља да се отворено ради на стварању „велике Албаније”. Ћутање значи одобравање. Београд је тога свестан. Стратегијом да ничим неће изазвати нестабилност у региону Србија показује уздржаност, стрпљење и опредељеност да се мирним путем решавају проблеми и да нису потребни никакви „пактови”, нити „уједињења” против било које државе на Балкану.

Логично је питање: докле ће Србија моћи да се уздржава од свакодневних провокација, претњи, уцена, отимања државне и приватне имовине, разноразних платформи које се доносе у Приштини које нису на фону дијалога и било каквог компромиса, и препорука из Брисела и Вашингтона о суздржавању „обе стане”? Ускраћивањем визе косовским Албанцима за Молитвени доручак или одлагањем посете тамо неког официра Гарде из Ајове Вашингтон жели да створи утисак како је љут и бесан због несташлука свог „чеда”. Уместо да посегне за конкретним казнама због „несташлука” , благим потезима само даје ветар у леђа Приштини да настави опасну политику на Балкану. То важи и за ЕУ, која би, уместо понављања захтева за укидање такса, могла, рецимо, да запрети Приштини укидањем СП, или ускраћивањем финансијске подршке из Брисела.

Свима који нам поручују да правно обавезујући споразум мора да значи „реципрочно признање” треба рећи јасно и гласно: Србија је међународно призната држава и чланица УН. И непрестано понављати да је Србија за дијалог који подразумева компромис и чијем наставку претходи укидање такса. Закуцани циљеви Приштине, садржани у некаквој платформи за дијалог, то не нуде. Штавише, упућују на закључак да руководство из Приштине не жели наставак дијалога, већ да им се „држава” испостави на „тацни”. Запад, пре свега Вашингтон и Лондон, који су највећи спонзори Приштине, мора да схвати да се без компромиса ништа неће постићи, а да ће њихово спонзорство Приштине, које је у функцији одржавања сукоба „ниског интензитета”, само донети зло. А ко зна, можда то и желе.

Драгиша Петровић,
новинар, Крагујевац