Duvanski dim na sceni

U pozorištu se uporno i nemilice puši. Gotovo da je postalo pravilo da se na sceni, u pozorišnoj predstavi, puši bez ikakvog ograničenja. Od Čehova do Kovačevića, od Trejsi Lets do Fasbindera, jedan, dva ili više glumaca gustiraju svaki dim koji povuku iz cigarete, a zapale ih u priličnom broju. Kao da niko nema hrabrosti da upravnike pozorišta upozori na Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. Jer, u tom zakonu piše da je pušenje zabranjeno u svakom zatvorenom radnom i javnom prostoru i da se, čak, u delatnosti kulture isključuje mogućnost da se odredi posebna prostorija u kojoj je pušenje dozvoljeno.

O nekakvoj umetničkoj funkcionalnosti pušenja na sceni nema smisla ni govoriti. Nema potrebe da se na sceni zaista puši, čak ni u Romčevićevom „Pasivnom pušenju”, jer se bar pušenje ne mora doslovno prikazivati, ni kad je predmet razgovora, glume ili podsmeha, pre bi se trebalo oslanjati na kreativnu snagu tvoraca predstave. Valjda maštoviti reditelj može da smisli način da uočljivo ilustruje sličnost majke i ćerke, ali ne tako što će one, kao u Frišovom „Homo Faberu” paliti cigaretu za cigaretom.

Najzad, da se pozovem na duh Zakona o zabrani pušenja na javnom mestu – i taj dim sa scene guši, i glumce na sceni koji ne puše, ali i publiku, bar onu u prvim redovima. Zato bi trebalo upozoriti odgovorno lice u pozorištu da se poduhvati sprovođenja zakonske obaveze, po kojoj je „dužno da kontroliše zabranu pušenja u prostoru u kome je zabranjeno pušenje u skladu sa ovim zakonom”.

Ali, ako je ipak nekim podzakonskim aktom pozorište izuzeto iz zakona o zabrani pušenja, onda bi, možda, na prve redove i na binu trebalo nalepiti znak dozvoljenog pušenja, pa neka nepušači sedaju u dno sale.

Slobodan Raketić,
Beograd