Dobrica Erić hroničar nacionalne sudbine

U tome da je Dobrica Erić pesnik koji je najlepše opevao svoju zemlju Srbiju, čijoj je prirodi, istoriji i kulturi čitavim svojim bićem pripadao, bili su složni i govornici na jučerašnjoj zvaničnoj komemoraciji preminulom pesniku u Skupštini grada Beograda: ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, Dragan Lakićević, glavni urednik Srpske književne zadruge, i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.

Ministar Vukosavljević primetio je da je Dobrica Erić bio nepresušni izvor vedrine svog namučenog naroda, da je svojom poezijom pobuđivao veru, nadu i ljubav, ali i pobunu protiv nepravde, da je negovao i čuvao srpski jezik, a da mu je srpski jezik uzvraćao ljubav.

– Sada kada počiva u zavičajnoj zemlji, pamtićemo njegove reči, zaključio je Vukosavljević.

Dragan Lakićević istakao je da je Dobrica Erić imao dar neba da bude pesnik prirode, vinogradar snova i berač zvezda, da u lepoti i metafori suncokreta vidi prostranost Srbije, sveta i kosmosa, da opeva sudbinu zemlje ratara i ratnika i da svemu što vidi pruži pesnički oblik i ritam. Opevao je selo u vreme kada je počelo da odumire, recitovao je nadahnuto u školama i bibliotekama, svakome se odazvao i osmehnuo, kako deci, tako i odraslima. Zaputio se preko Drine kada je počeo rat da bi bio uz svoj narod, a u vreme NATO agresije stajao je ispred izloga Srpske književne zadruge u Beogradu hrabreći sugrađane. Kosovo i Metohija rana je koja je krvarila u njegovim poslednjim pesmama.

Mileta Aćimović Ivkov zapazio je da je srpska kultura izgubila jednog od najznačajnijih ljudi svoga doba, setivši se njegovog rapsodičnog glasa kako recituje o lepoti prirode, ali i nepravdi silnika ovoga sveta. Zatim je zaključio:

– Dobrica Erić bio je hroničar nacionalne sudbine. Dobri vladari trebalo bi da slušaju svoje pesnike zato što su pesnici duša kulture jednoga naroda. Žalim za čovekom koji je voleo Srbiju, ali žalim i Srbiju čije se kulturne vrednosti poriču, zanemaruju i zaboravljaju.

M. V.