Politički statisti

To što će komičar Volodimir Zelenski verovatno postati predsednik Ukrajine nasmejaće sve ostale, osim njega. Treba samo da odradi drugi krug predsedničkih izbora, što znači da neće voditi nikakvu kampanju, niti će držati političke govore. Neće nuditi ni rešenja o ekonomskoj krizi, koja je toliko ubedačila Ukrajince da su odlučili da se masovno našale na svoj račun. Aktuelni predsednik Petro Porošenko ostao je daleko iza glumca, iako je angažovao sve unutrašnje i međunarodne resurse, dok se Zelenski zabavljao na račun političke oligarhije, ispaljujući smešne klipove na društvenim mrežama.

„Ako vam ništa ne obećam, ne mogu ni da vas razočaram”, poručio je glumac uoči glasanja. Zelenski je bio pošten pred biračima, ali nije pred sobom. Jer, ako pobedi, shvatiće kako se od lakrdijaša postaje Ričard Treći.

Fikcija je mogla da pobedi stvarnost i u Srbiji, daleke 1981. godine, kada je Slobodan Milošević, surfujući na novom talasu, kao perspektivni mladić iz dobre kuće, veren devojkom iz još bolje kuće, udaren veslom u glavu. Švrljao je okolo, pa ga je draga podsetila na očuvanje porodičnih vrednosti. Susret glave s drvetom remeti Slobodana Miloševića i on uranja u nepoznati, divlji svet rokenrola i panka, jurnjave za devojkama i gluvarenja po noćnim klubovima. Milošević se ušunjao i pod jorgan buduće tašte, seo na motor i jurio beogradskim bulevarima bez ikakvog cilja, oslobođen malograđanskih lanaca i katanaca, kako bi to filigranski opisao Bogoljub Karić.

Razuzdani Slobodan Milošević, međutim, pada s motora. Podrazumeva se, na glavu. U bolničkom krevetu, vraća se tamo gde je i počeo. U učmalost starog doba. Ovo nije tajna Miloševićeva biografija, već kratki siže proročanskog filma „Dečko koji obećava”. Slobodana je igrao genijalni Aleksandar Berček, tada mlad i lep. Kakva bi bila Srbija da je onakav Sloba iz filma, a ne originalni primerak iz Požarevca, vodio zemlju? Ili da je Berček, umesto što je podržao Slobu, preuzeo Srbiju?

Njih dvojica susrešće se, ipak, u našem filmu koji smo preživeli, ali film nije režirao Miša Radivojević, a scenario nije pisao Nebojša Pajkić. Glumčina se obećao onom Slobi, predavši svoju ogromnu harizmu njegovoj politici.

Do tada obožavan, Berček je postao omražen kod antislobista, što je sudbina svih ličnosti koje svoju slavu i umetnički integritet delegiraju određenoj politici i ostaju zauvek obeleženi tim ugovorom o čijim fusnotama bi ponešto mogao da kaže ugledni dr Faust. Jedinstveni Berček je poslednjih godina otišao u samoizolaciju. Negde na Fruškoj gori banči i tihuje, zavisno od raspoloženja.

Potreba Berčekovih kolega da se priključe na megafon i iskažu svoje mišljenje o političkim i društvenim preokretima odvlačila ih je od glume. Niko od njih nije pomislio da su tek unajmljeni statisti koji treba da sakriju prazninu politika koju podržavaju svojim veličinama! I što su rupe veće, traže se veće veličine! Nema stranke ili pokreta koji nije krenuo u lov na glumce. Kao da preti masovna nestašica! Ali upravo njihova harizma ima političku upotrebnu vrednost i na njima je hoće li je unovčiti, nahraniti time još više svoje sujete ili će zaista čvrsto verovati u ideje i lidere koje slede.

Ko bi, uostalom, fenomen masovnog egzodusa glumaca u politiku objasnio bolje od Mikija Manojlovića. Najveći mistik srpske kulture izaziva toliko kontroverzi, pa Nikoli Koji nikako ne ulazi u glavu kako Miki može da podržava Aleksandra Vučića. Čovek s ogromnim egom, koji osuđuje ulične proteste i konstatuje da glumci na kraju balade ostaju izigrani u političkim igrarijama, perverzno uživa, navlačeći na sebe omrazu. Moguće je da je Miki razmišljao da li citira Molijera ili samoga sebe.

Bilo bi naivno i pomisliti kako Miki cepa po svojim kolegama sa suprotne strane političkog pozorišnog vodvilja, misleći da će time zadržati svoje ime na avionu „Er Srbije”. Začuđuje me nešto drugo. Da avio-kompanija već nije nazvana po njemu.

Kao što bi bilo više nego zabavno posmatrati Sergeja Trifunovića koji dolazi na vlast i putuje kod Si Đinpinga, a onda se vraća kući, dočekujući Makrona, pa trk kod Putina. Naime, veliki glumci nikada ne osvajaju vlast i zato ni Sergej nema nikakve šanse. To mesto rezervisano je za epizodiste. Nije li najveći od svih, Bata Živojinović, 2002. godine, kao kandidat socijalista, osvojio tek 120.000 glasova. Bata je ležerno objasnio da je to još jedna njegova uloga.

Uostalom, Ronald Regan je postao predsednik Amerike, ali je bio epizodni glumac, s ulogama tek nešto zapaženijim od konja. Kakav apsurd: trećerazredni glumac srušio je sovjetsku imperiju. Džon Vejn nikada nije bio šef Bele kuće, iako su čitava američka kultura i način života stvoreni po liku visokog, krupnog kauboja nezgrapnog hoda, opasanog revolverom koji usamljen jaše prerijom. To je ono što je znao Velimir Bata Živojinović. Da je Tito, s kojim je pušio i tračario dok su zajedno gledali vesterne, želeo da bude s njim u društvu jer, bez obzira na ogromnu političku moć, nikada nije imao ono što je posedovao glumac. Predsednik SFRJ, s kodnim imenom Valter, bio je svestan da pored njega sedi pravi Valter. I da je Tito samo epizodista u istorijskom spektaklu, dok je Bata besmrtan!