Partokratija je proizvod izbornog sistema

Na svojevremeno retoričko pitanje Nebojše Katića, našeg poznatog analitičara, da li je demokratija u Srbiji moguća, odgovorio bih da jeste, ali ne sa ovim izbornim sistemom. Osnovna slabost ovog sistema je u tome što je koncipiran na neoliberalnom stavu da država ne treba da se meša u pitanja privrednog razvoja – treba da stoji po strani. Po preporuci i savetima EU, koje smo mi prihvatili, pitanje privrednog razvoja treba da se razreši u tržišnim odnosima, na evropskom i globalnom tržištu, a kako je to kod nas razrešeno pokazuju i rezultati u celom postoktobarskom periodu. Nama su ostali dugovi, koje ne znamo kako da vratimo, a bankama i njihovim matičnim zemljama potraživanja.

Svi trendovi su okrenuti u negativnom smeru. Prošlo je više izbora, izmenjalo se više političkih partija na vlasti, ali se ekonomska politika nije menjala, a rezultati su svake sledeće godine bili gori od prethodne.

U našem izbornom sistemu ni u jednoj odredbi se ne pominje predizborna niti postizborna odgovornost političkih partija, pa ni građana. Zato mi danas imamo paradoksalnu situaciju da za dobijanje vozačke dozvole moramo da pokažemo odgovarajuće znanje, ali ne i za upravljanje državom. Taj nedostatak odgovornosti, umesto demokratije, proizveo je partokratiju, s tendencijom da ona preraste u autokratiju.

Naime, izbori nisu ništa drugo nego svojevrstan oblik političkog tržišta, na kome partije nude – „prodaju” svoje programe, a građani ih kupuju „plaćajući” ih svojim poverenjem. Tržište kao i svako drugo. Partije se, umesto programima, građanima obraćaju praznim obećanjima sa jednokratnom upotrebom, do zatvaranja birališta. Ali, partije koje su se opredelile da upravljaju zemljom bile bi dužne da građanima ponude razumljive i uporedive programe razvoja, kako bi građani znali šta koja partija nudi i odabrali program za koji misle da je najbolji.

Dakle, ovi programi, za koje se zalažemo, ne mogu da zaobiđu realne probleme, kao što su: pitanje duga, spoljnotrgovinskog deficita, zapošljavanja, plata i slično, ali ni prihodnu stranu. Partije imaju pravo i slobodu da se neposredno obraćaju građanima sa obećanjima po svom nahođenju, ali imaju i obavezu da građane upoznaju iz kojih prihoda će te obaveze da izmiruju, koliko će povećati društveni proizvod. Da li će taj prirast BDP biti pet ili 10 odsto godišnje pitanje je znanja i sposobnosti svake partije pojedinačno. Ona partija koja bude imala bolju kadrovsku strukturu biće sposobna da ponudi i bolji program razvoja od drugih partija, veći porast društvenog proizvoda, pa samim tim i bolje šanse da dobije poverenje građana. Za partije, to je pitanje opstanka, a to bez ljudi od znanja, sposobnih da organizuju realizaciju programa, nije moguće.

Rukovodeći se idejom te odgovornosti, postojeći sistem izbora treba dopuniti odredbama o odgovornosti, ne samo partija, nego i građana.

U zakonodavstvo koje reguliše izborni sistem potrebno je uneti obavezu: da je svaka politička partija koja želi da traži poverenje građana dužna da građanima ponudi program razvoja i stopu privrednog rasta BDP u izbornom mandatu.

Građanin koji se opredelio da živi u ovoj državi najmanje što može da učini da bi doprineo uređenju svoje države jeste da izađe na izbore, bez obzira na to kako će da glasa i kome će i da li će bilo kome da ukaže svoje poverenje. I precrtani listić je izražena volja.

Prihvatanje ovih promena i kontrolnih mehanizama za njihovu realizaciju imalo bi dalekosežne posledice na ukupne odnose i raspoloženje u društvu iz više razloga. Navešćemo samo neke: Svi pojedinci, bilo da su izvršni radnici, preduzetnici, političke partije ili članovi vlade, bili bi dovedeni u položaj jednake odgovornosti za poslove koje su sami izabrali, a to je i preduslov za vraćanje poverenja u svoju vlast, ali i za oproštaj od partokratije.

Poslovni konsultant, Pančevo

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista