Kako se Subotica oprostila od tramvaja

Subotica – Tema tramvaja povremeno iskrsava u javnom životu Subotice, ili neki političar poletno obeća da će razmotriti njegovo vraćanje, ili se pojavi neko novo sećanje, ali ovog aprila tramvaj se s pravom vratio da bi Subotičani obeležili tužan jubilej – 45 godina od njegovog ukidanja.

U holu Art-bioskopa „Aleksandar Lifka”, otvorena je izložba fotografija Zlatka Jovanova, nekadašnjeg fotoreportera „Subotičkih novina”, i Edvarda Kirbusa, a prikazan je i film Ognjena Aleksića povodom 2. aprila 1974. godine, kada se subotički tramvaj zauvek odvezao u remizu.

Međutim, svako malo njegov duh vrati se na ulice grada kojim je špartao 77 godina. Tramvajske šine postavio je preduzimljivi bečki industrijalac Ernest Lindhajm 1897, povezujući uvođenje tramvaja sa elektrifikacijom Subotice. Na prvu vožnju do Palića poveo je 250 najuglednijih građana i gostiju. Upravo ova trasa vožnje do Palića uvek je bila posebno popularna, jer su njome leti saobraćala otvorena kola.

Kako opisati sećanje danas zrelih ljudi na vožnju tramvajem? Možda kao sliku gde kao dete sede u otvorenim kolima za Palić, vazduh struji, sunčano je i prozračno kao u svakoj uspomeni. Možda kao sećanje na glatkoću porculanskih držača koji su visili duž tramvajskih kola. Među Subotičanima koji ga pamte svako ima neku svoju uspomenu na vožnju tramvajem, nostalgičnu i emotivnu, jer kako drugačije objasniti da tramvaj nikako ne odlazi u zaborav. „Nostalgija za tramvajem još postoji, ali ona polako nestaje kako umiru vremešni ljudi koji su se vozili njime”, rekao je Edvard Kirbus na otvaranju izložbe.

Tramvaj je otišao u istoriju pod izgovorom dotrajalosti i neisplativosti ulaganja, a u vreme naftnog buma autobus se činio kao bolje i efikasnije rešenje. Postepeno su ukidane tramvajske linije da bi 1971. godine ostala jedna linija i samo na njoj je prevezeno 4,7 miliona putnika. Istovremeno, 17 autobuskih linija uspelo je da preveze tek 11,7 miliona putnika, to jest malo više od dva puta. Nepromišljena odluka tadašnjih gradskih vlasti nikada nije zaboravljena. Tog 2. aprila 1974. godine tramvaj je uredno vozio po redu vožnje, beleži istoričar Mirko Grlica u knjizi „Sto godina javnog prevoza u Subotici”, do 14.30 časova, nakon toga je okićen cvećem, a preko 10 hiljada ljudi je izašlo na ulice da se oprosti sa njim. Krenula je njegova poslednja, za građane besplatna vožnja.

Mnogo toga je u poslednjih pola veka izmenjeno u Subotici, neretko su promene umesto podmlađivanja i ulepšavanja ostavile samo ožiljke, ali ni rušenje pozorišta, nestajanje poznatih gradskih kota, ništa od toga nije na ulice izvelo toliko ljudi da obeleži kraj jedne epohe. Ljudi su visili sa kola, onako kako se nikada nije vozilo, priseća se Kirbus koji je sa fotoaparatom hvatao lica učesnika i detalje lokalne istorije. Opraštanje sa tramvajem trajalo je do 17 časova kada se na krajnjoj stanici u Malom Bajmoku formirala duga kolona tramvajskih vozila odakle su polako otklizali ka svojim garažama u drugom delu grada. Hroničari su zabeležili da se u 17.40 minuta poslednji put začulo tramvajsko zvono.