Normalnost kao naučna fantastika

U prethodnom tekstu na ovim stranicama uporedio sam političke aktere sa decom koja se igraju šibicama u barutani i upozorio na prilično očigledne opasnosti koje bi iz toga mogle da proizađu. Sada je trenutak da podvučemo crtu – mada bi, realno, možda bilo pametnije sačekati još koju nedelju– i da napravimo makar preliminarni bilans političkih zbivanja tokom zime i početka proleća 2019. godine.

Ne, nije to sukob dve snage. To je, zapravo, mnogo više sukob dve slabosti (koje simuliraju snagu), od kojih jedna strana raspolaže praktično svim resursima, medijima i institucijama, dok druga, uz nekoliko izuzetaka, nema gotovo ništa od nabrojanog, ali je tokom ovih višemesečnih protesta stekla solidno samopouzdanje, određenu međunarodnu podršku (ne preteranu, ali ipak značajnu) i na istoku i na zapadu, kao i više desetina hiljada vatrenih sledbenika, spremnih da se u svakom trenutku odazovu na poziv na antirežimski protest, bez obzira na vremenske uslove i političku atraktivnost zvaničnog pozivara.

I u tom smislu, upravo iz razloga apsolutne asimetrije početnih pozicija, snaga i uloga, rekao bih da je opozicija iz ovog merenja i odmeravanja mišića izašla kao relativni pobednik. Ne u smislu da je 13. aprila ispred Skupštine sakupila veću masu nego što će to Aleksandar Vučić i SNS sakupiti u naredni petak – iako subotnja masa, odnosno broj ljudi zaista jeste bio impresivan. Baš kao i energija okupljenih, barem dok je organizatori nisu malo spustili pojedinim dugim govorima i predugom listom od više od dvadeset govornika.

Štaviše, da je čovek samo malo paranoičniji, i/ili da, kao u ovom slučaju moja malenkost, nije lično prisustvovao makar jednom delu opozicionih razgovora i priprema, mogao bi lako pomisliti da se to radilo namerno, da bi se tokom višesatnog hepeninga od gotovo pet sati (govori javnih ličnosti, pa šetnja, pa govori političkih ličnosti) energija istrošila, a masa istanjila. Ali, ma koliko atraktivne, teorije zavere najčešće ipak nisu istinite. Tako je i ovog puta, po svoj prilici, bila reč samo o organizacionoj trapavost i želji da se izađe u susret svima koji su poželeli da se okupljenima obrate.

Elem, iako možda u redovima opozicionih pristalica zbog toga nisu baš svi presrećni, mislim da je dobro – dobro za sve, i za opoziciju i za Srbiju – što su na subotnjem velikom opozicionom skupu izbegnuti bilo kakvi sukobi. Zapravo, mislim da je ta mirna odlučnost i upornost sa kojom opozicioni demonstranti izlaze na svaki novi protest, bez obzira na veće ili manje organizacione brljotine, upravo ono što u najvećoj meri iritira režim. I zato mislim da sa time treba nastaviti.

Ma koliko se trudili da ostave utisak kako je sve pod kontrolom, vlast i njeni protagonisti pokazuju sve veće znake nervoze zbog protesta koji u Beogradu nikako ne jenjavaju – iako je „po svim pravilima” to već moralo da se dogodi. Stoga su prilično iluzorna režimska nastojanja da ove proteste minimalizuju, bagatelišu i gurnu pod tepih, često tragikomičnim umanjivanjem broja prisutnih. Uostalom, ma koliko se mahalo brojkama sa jedne ili druge strane, činjenica je – a to kažem kao neko ko je prisustvovao svim pomenutim događajima – da je u subotu ispred skupštine bilo više ljudi nego na čuvenom „vidovdanskom saboru” i skoro duplo više nego na velikom naprednjačkom mitingu 2011, kada je Aleksandar Vučić rekao da ih ima „120 hiljada ljudi”, a Tomislav Nikolić otpočeo svoj još čuveniji štrajk glađu.

Dakle, ovako ili onako, milom ili silom, vlast će sada ispred skupštine sakupiti takođe veliki – možda i veći – broj svojih pristalica, Vučić će održati vatreni govor, režimski mediji će objaviti da je „pokidao” opoziciju, a iz opozicije će poručiti da se to „ne računa”, s obzirom na to da će vlast svoje pristalice dovoditi organizovano, u više od 500, a verovatno i svih hiljadu autobusa iz cele Srbije. I to je sve okej. Kamo sreće da na tome i ostane. A da razgovori, debata i polemika odu, to jest vrate se i nastave tamo gde je to institucionalno i predviđeno – u medije, skupštine i javne servise. I tako do nekih koliko-toliko normalnih izbora, čije će rezultate priznati i prihvatiti obe strane.

Ne znam samo da li se i vama koji ovo čitate čini da ova minimalna i za iole normalna društva elementarna i podrazumevana i politička očekivanja deluju kao „preterani optimizam” i „naučna fantastika”? Priznajem da je tako. Ali ne bi smela biti.

Urednik sajta NSPM, narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista