PREKI SUD

Pre neki dan čitalac našeg lista zamerio je da postajemo žuti. Nije mislio na boju koja simbolizuje stranku, već na vrstu štampe koja se naziva žutom. I to zato što je „Politika” pisala o slučaju „slatke smrti”. O slučaju smrti u toku ljubavnog odnosa. Meni se, međutim, čini da ne postoji tema o kojoj ozbiljan list ne treba da piše, ako ima odgovarajući pristup. Ništa što se u životu dešava nije nedostojno novinarske pažnje. Prema tome, može se razgovarati o tome kako je, a ne što je o tome neko pisao.

Baveći se pomenutim događajem, „Kurir” je, međutim, postupio tako što je objavio ime i inicijal prezimena žene, ali i njenu sliku. Time što joj nije objavio prezime, zaštitio je, šatro, njen identitet. To je kao ono: neću reći ko je samo ću ga prstom pokazati. Žena je mrtva, nikom zlo nije učinila, a rasprostiru je po blatu javne scene.

Slično je i sa objavljivanjem fotografija nesrećne devojčice iz Pirota, koju su mučile vršnjakinje. Pojedini listovi su snimke tog zločina „zamutile” a pojedini (kao „Pres”) objavile su ih jasno, s tim što su joj preko očiju stavili tanku crnu traku. Traka je nije sakrila. Traka može biti samo neosnovano opravdanje lista da su postupili moralno. A na osnovu te slike, ja bih devojčicu mogao prepoznati kada bih je video, da ne govorimo o Piroćancima. Na ovaj način bačena je u arenu pred svetinu, nejaka i izmučena.

„Gazeta” je istoga dana objavila fotografije „pljačkaša”, iako u tekstu piše da su oni „osumnjičeni za pljačku”. Po ko zna koji put treba podsetiti da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno.

Ne vredi. Nema nevinih. Samo mislimo da nismo krivi.

Pojedine novine preuzimaju poslove sudstva u svoje ruke, po kratkom postupku. One su nekakav mirnodopski preki sud. Ili, može se reći, sprovode izvestan vid linča.

Četnici i ustaše našli su se jedni pored drugih, prekjuče, u mnogim novinama. Tekstovi i fotografije bili su veoma slični (jedni bez brada), samo oznake na kapama drugačije.

Dan ranije, naime, na Ravnoj gori je obeležavan ,,...18. sabor poštovalaca lika i dela generala Draže Mihailovića, koji je sa tog mesta 1941. godine pokrenuo ustanak protiv nemačkog okupatora” („Pravda”). Svi izveštači javljaju da rečeno saborovanje propada, a da se Blajburg u Austriji i delu Maribora u Sloveniji – gde su u maju 1945. likvidirani kvislinzi – sve više omasovljuju. Prema pisanju navedenog lista, zet Ante Pavelića, poglavnika NDH, Srećko Pšeničnik, na prvoj komemoraciji 1990. govorio je o 10.000 žrtava, da bi se sada taj broj povećao na pola miliona.

Naročito su slične fotografije devojaka ustaša i četnika. I jedne i druge su nasmejane, lepe i nekako nevine. Kao da ne znaju, plavuše, o čemu se radi. I njima su kape drugačije.

Naravno, veća pažnja u našoj štampi posvećena je Ravnoj gori.

Pošto sam o ravnogorcima počeo sa „Pravdom”, da navedem i naslov teksta: „Dano, razvedi se!”. Reportaža na dve strane, fotografije bradatih, kokarde, „ustanak protiv nemačkog okupatora”, ali... od svega toga najvažnije je da se Dana razvede. To je i hercegovački guslar Radovan Vujić potvrdio pesmom: „Oj vilo časne kuće Boškovića, / Ostav se tog kukavnog Draškovića. / Nek on ide putem petokrake, / Ti se vrati međ bijele oblake, / Međ junake srpskoga roda,/ kojima je na srcu sloboda”.

Neki Goran, Šapčanin, na kartonskoj kutiji je izložio kokarde, slike Dražine, ali i Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Vuka Draškovića i princa Aleksandra Karađorđevića.

Ne kupuje niko: „Nikog to više ne zanima”, kaže Goran.

U „Gazeti” na celoj strani, pod naslovom „Živ je Draža, umro nije...” objavljene su četiri fotografije. Centralna: dvojica muzikanata, kontrabas i violina, i jedan pridruženi četnik, svi s cigaretama u krajevima usana, a pridruženi s bocom piva umesto oružja. Na drugoj, još većoj, s potpisom „Original četnik”, prikazan je sredovečan sedobradi čovek u srpskom narodnom odelu, s tkanom torbicom o ramenu, šubarom, kokardom i kamom u kaniji, u desnoj ruci uzdignutoj, tako da bi je levom isukati mogao. Levak čovek.

Na sledećoj se vidi kako peku vola. A neki Milija Zdravković iz Bileće izjavljuje: „Da je Draža imao ovakvu vojsku kao što smo mi danas, stigao bi do Ogulina...”. Sva sreća da Mihailović nije živ. Gore bi ovi prošli nego oni na Blajburgu.

A „Alo!” (i dalje lažu da su „najveće novine u Srbiji”) piše da je Vuk Drašković napisao pismo ravnogorcima, u kojem je između ostalog za saborovanje rekao: ,,... Ravna gora postaje simbol cele Srbije, što je SPO želeo od samog početka”.

„Razočarani ravnogorci”, nastavlja „Alo”, kažu: ,,... saborovanje u Ravnoj gori prerasta u običan vašar”.