Učimo pravilno da pišemo, ali ne i da govorimo

Od tri govorna nivoa, ogromna većina naših građana je na niskom, njihov govor je urođen ili stihijski, onaj koji smo poneli iz detinjstva, sa svim nepravilnostima kraja i socijalne sredine iz koje potičemo. Drugi, viši, normalni ili književni govorni nivo, neophodan je kulturnim ljudima uopšte: nastavnicima u školama i na fakultetima, novinarima, spikerima na radiju i televiziji, političarima u javnim nastupima. Koliko ljudi je dostiglo taj nivo govora? Treći, najviši, idealni ili umetnički nivo govora dostiže izuzetno mali broj ljudi.

Zašto je to tako? Jednostavno zato što nema ko da nauči decu lepom, izražajnom (umetničkom) govorenju, jer ni mi stariji nismo za to osposobljeni. Zašto smo narod bez govorne kulture? Zato što se u našem školskom sistemu ne pominje reč ortologija (nauka o govoru). U našim školama i na odgovarajućim fakultetima uči se kako se nekad pisalo, kako se danas piše, ali se ne uči kako treba govoriti. Hitno treba uvesti predmet dikcija, koja je drugi, centralni, deo ortologije. Dikcija se ne može naučiti bez tehnike govora, što je temelj ortologije, a ko savlada dikciju dosegnuće i do umetničkog govora i govorništva, kao najvišeg stadijuma ortologije. Tek sa uvođenjem dikcije moglo bi se reći da smo reformisali naše školstvo i približili ga evropskim i vanevropskim naprednim zemljama u kojima se dikcija uči od prvog razreda srednje škole, pa i u našem susedstvu, Mađarskoj i Rumuniji. Da ne budemo zemlja apsurda, da ne sakatimo i ne činimo zločin prema budućim nastavnicima srpskog jezika i prema našoj kulturi uopšte. A nastavnici maternjeg jezika su svuda u svetu prva i najvažnija karika u lancu širenja dobrog jezika i kulture govora.

Dikciju bi za početak trebalo da predaju oni koji su ovaj predmet izučavali na Fakultetu dramskih umetnosti. Ali, pošto je njih malo i koncentrisani su samo u velikim gradovima, spas bi se mogao naći u srećnicima koji od 1996. imaju, proučavaju i rade po čudesnom „delu za sva vremena” „Lepota kazane reči”, Milivoja Popovića Mavida, profesora, umetnika i najistaknutijeg stručnjaka za lepotu govora, koji se ovim poslom bavio 45 godina. U toj rukopisnoj knjizi iz četiri dela (tehnika govora, dikcija, umetnički govor proze i poezije, govorništvo) nalazi se sve što je zainteresovanom pojedincu potrebno da nauči i svoju kulturu govora podigne na najviši nivo. Tek tada bi se reafirmisala manifestacija „Pesniče naroda mog”, jer ona to zbog svog pedesetjednogodišnjeg trajanja i te kako zaslužuje. Zato preklinjem Ministarstvo prosvete da hitno doštampa ovaj udžbenik i prosledi ga svim školama u nekoliko primeraka (budući da je prvo izdanje štampano u samo hiljadu primeraka), a direktori škola da obavežu nastavnike srpskog (maternjeg) jezika da dobro prouče ovu knjigu. Jer, naš jezik je u opasnosti. Stepen njegovog zagađenja prešao je svaku dopuštenu meru. Spasavajmo ga!

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča