Povratak Staljina

„Hitlera nije bilo moguće zaustaviti mirnim protestima, Staljina nije bilo moguće obuzdati samo rečima”, izjavio je pre desetak dana generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg u uzaludnom pokušaju da članice zapadnog vojnog saveza ubedi u neophodnost većih izdataka za projekte zajedničke bezbednosti. Neodmerena izjava uzburkala je javnost kako u Rusiji tako i u Stoltenbergovoj domovini Norveškoj, koja je upravo zahvaljujući sovjetskim jedinicama oktobra 1944. izbavljena iz kandži nemačkih nacista.

Gensek alijanse je možda spontano reagovao na podatak koji su ovih dana izneli istraživači javnog mnjenja, a prema kojima je pozitivni rejting Josifa Visarionoviča Džugašvilija u Rusiji u stalnom porastu. Već je prešao granicu od 50 odsto, i to ne samo među onima koji podržavaju Komunističku partiju RF.

Staljin (1878–1953) ostaje istorijska ličnost oko čijeg delovanja se i dan-danas lome koplja. Dilema koja i danas muči mnoge je: da li je, istorijski gledano, važnija bila njegova uloga u slamanju Hitlerove nacističke Nemačke, ili kreiranje represivnog sistema po kojem je više od tri decenije funkcionisala sovjetska država.

U prvom slučaju dileme nema: Sovjeti su, praktično, na svojim leđima izneli svu težinu rata u Evropi. Izgubili su oko 8.600.000 vojnika dok se broj stradalih civila penje na čak 16 miliona. Evropski deo zemlje u ogromnoj meri je devastiran…

Sa druge strane, tokom čuvenih „staljinističkih čistki”, u periodu od 1936. do 1938. godine, nestalo je prema različitim podacima između 700.000 i 2.500.000 žitelja sovjetske države. Bezmalo kao u nekom velikom ratu. Pa ipak, istraživanje „Levada centra” kazuje da stav o neopravdanosti ljudskih žrtava tokom ovog mračnog perioda biva sve manje zastupljen. Još 2008. broj Rusa koji su čvrsto stajali iza osude „staljinizma” iznosio je 60 odsto, da bi u martu ove godine spao na 45 procenata.

Treba pomenuti i da pozitivna mišljenja o Staljinu najviše zastupaju mladi Rusi, između 18 i 24 godine starosti. Jedno prošlogodišnje istraživanje pokazalo je da skoro polovina ispitanika iz te kategorije nikada nije ni slušala o političkim represijama iz Staljinovih vremena. Štaviše, Josif Visarionovič se doživljava kao zaštitnik ugnjetavanih i neko ko simbolizuje pravednost. Taj stav predstavljen je kao suprotnost svemu što se dešava u današnjoj Rusiji.

Analitičari su skloni da ovo novo razmišljanje Rusa u velikoj meri objasne prilikama u kojima evro-azijski džin funkcioniše od početka ovog veka, tačnije od dolaska Vladimira Putina u Kremlj. Od momenta raspada SSSR-a 1991, za zemlju je počeo izuzetno težak period. Glavni konkurent – SAD – sebi je u potpunosti prisvojio ulogu svetskog lidera, što se negativno odrazilo ne samo na status Rusije, na njen ekonomski i vojni potencijal, već i na opšte društvene prilike u zemlji. Dolaskom Putina stvari su počele iz korena da se menjaju, i u bezmalo dve decenije uspostavljena je čvrsta državna struktura, Rusija se punim kapacitetom vratila na svetsku pozornicu. Onu na kojoj je igrala ključnu ulogu i u periodu Staljinizma.

U međuvremenu, grob Josifa Staljina i dalje opstaje na Crvenom trgu u centru Moskve.