Dugim putem od Stare Pazove do Monte Karla

Duže od decenije u senci naših uspešnijih tenisera, čak i u periodu kada je postao drugi reket Srbije, Dušan Lajović je za proteklih nedelju dana u Monte Karlu shvatio i dokazao da zaslužuje mnogo više. Kao Filip Krajinović u Parizu 2017, Laslo Đere u Rio de Žaneiru ove godine i Miomir Kecmanović odmah potom.

Kada teniser iz senke prođe bez izgubljenog seta pored petog na svetu Dominika Tima, 14. Danila Medvedeva i 21. Davida Gofana, te na isti način savlada Lorenca Sonega i Maleka Džazirija, to deluje kao neponovljiv uspeh. Posebno kada se ima u vidu da su to prve pobede u susretima sa ovim rivalima.

Odjednom, svi smo verovali da može do pobede i u prvom susretu sa Fabiom Fonjinijem, u svom prvom finalu na bilo kom ATP turniru. Zato što je iza svih prethodnih pobeda stajala sjajna igra – ukrašena gotovo zaboravljenim jednoručnim bekhendom – i retko viđena stamenost, kojom je spasao set i meč u polufinalu s Medvedevom, kada je Rus servirao pri vođstvu od 5:1, a zatim izgubio 12 od 13 narednih gemova. To je zaista bilo čudo, kakvo se izuzetno retko događa.

Ali, Lajovićev skok sa 48. na 24. mesto svetske liste u 29. godini nije ni čudo niti njegov konačni domet. Još pre pet godina je skromni i krajnje korektni teniser iz Stare Pazove stigao do četvrtog kola na Rolan Garosu, do granice na šljaci koju je od naših prešao jedino Novak Đoković. Posle tog ulaska u prvoh 60 došli su različiti problemi o kojima se malo zna, jer se o onima koji nisu na samom vrhu zna samo kada pobeđuju.

Zato sada mnogi znaju da je današnjem usponu prethodio početak saradnje sa izuzetno uspešnim trenerom Hozeom Perlasom, pre dve i po godine:

– Ako on veruje da ja mogu, moram i ja da verujem, i počeo sam da verujem. To je bila najveća promena u mojoj igri.

Taj novi početak prekinula je operacije hernije novembra 2017, pre koje je izgubio 10 od 11 mečeva, a posle nje šest od narednih sedam. Seriju od pet uzastopnih pobeda u Monte Karlu, Lajović je najavio u Madridu prošle godine, kada je krenuo iz kvalifikacija i posle Himeno-Travera, Majera, Hačanova i Gaskea, savladao i šestog na svetu Huana Martina del Potra.

Bila je to prva pobeda nad nekim od desetorice najboljih, a u poslednjih pola godine stigle su još tri: protiv Dimitrova (Peking), Nišikorija (Majami) i sada protiv Tima – na njegovoj omiljenoj podlozi.

I još nešto smo saznali zahvaljujući prvom Lajovićevom finalu u karijeri i prvoj prilici da govori pred kamerama na završnoj svečanosti. Tenisera čiju prirodu mnogi ocenjuju kao previše blagu za gladijatorske uslove vrhunskog sporta, krasi i odlično poznavanje engleskog jezika:

– Fabio je tri godine stariji mene i upravo igra svoj najbolji tenis. To je dobar znak za mene, nikada nije kasno.

Za Dušana Lajovića nikako nije kasno. On je tek spoznao svoje više domete i pridružiće se na uzlaznoj liji Fonjiniju, u periodu kada mnogi teniseri, poput Vavrinke ili Andersona, dostižu zenit posle 30. godine.

Ranija odluka da umesto Barselone iz serije 500 ove sedmice izabere manji turnir u Budimpešti (serija 250) sada se pokazuje ispravnom. Ukoliko ne bude prinuđen da se povuče zbog šest uzastopnih mečevai plika na nozi s kojim se mučio sve vreme u Monte Karlu („odsekao bih taj prst ako bi to bio uslov da igram finale”), danas će krenuti po nove poene u Budimpešti. Sada već malo šta može da ga spreči da na Rolan Garosu dobije ulogu nosioca.