Дугим путем од Старе Пазове до Монте Карла

Дуже од деценије у сенци наших успешнијих тенисера, чак и у периоду када је постао други рекет Србије, Душан Лајовић је за протеклих недељу дана у Монте Карлу схватио и доказао да заслужује много више. Као Филип Крајиновић у Паризу 2017, Ласло Ђере у Рио де Жанеиру ове године и Миомир Кецмановић одмах потом.

Када тенисер из сенке прође без изгубљеног сета поред петог на свету Доминика Тима, 14. Данила Медведева и 21. Давида Гофана, те на исти начин савлада Лоренца Сонега и Малека Џазирија, то делује као непоновљив успех. Посебно када се има у виду да су то прве победе у сусретима са овим ривалима.

Одједном, сви смо веровали да може до победе и у првом сусрету са Фабиом Фоњинијем, у свом првом финалу на било ком АТП турниру. Зато што је иза свих претходних победа стајала сјајна игра – украшена готово заборављеним једноручним бекхендом – и ретко виђена стаменост, којом је спасао сет и меч у полуфиналу с Медведевом, када је Рус сервирао при вођству од 5:1, а затим изгубио 12 од 13 наредних гемова. То је заиста било чудо, какво се изузетно ретко догађа.

Али, Лајовићев скок са 48. на 24. место светске листе у 29. години није ни чудо нити његов коначни домет. Још пре пет година је скромни и крајње коректни тенисер из Старе Пазове стигао до четвртог кола на Ролан Гаросу, до границе на шљаци коју је од наших прешао једино Новак Ђоковић. После тог уласка у првох 60 дошли су различити проблеми о којима се мало зна, јер се о онима који нису на самом врху зна само када побеђују.

Зато сада многи знају да је данашњем успону претходио почетак сарадње са изузетно успешним тренером Хозеом Перласом, пре две и по године:

– Ако он верује да ја могу, морам и ја да верујем, и почео сам да верујем. То је била највећа промена у мојој игри.

Тај нови почетак прекинула је операције херније новембра 2017, пре које је изгубио 10 од 11 мечева, а после ње шест од наредних седам. Серију од пет узастопних победа у Монте Карлу, Лајовић је најавио у Мадриду прошле године, када је кренуо из квалификација и после Химено-Травера, Мајера, Хачанова и Гаскеа, савладао и шестог на свету Хуана Мартина дел Потра.

Била је то прва победа над неким од десеторице најбољих, а у последњих пола године стигле су још три: против Димитрова (Пекинг), Нишикорија (Мајами) и сада против Тима – на његовој омиљеној подлози.

И још нешто смо сазнали захваљујући првом Лајовићевом финалу у каријери и првој прилици да говори пред камерама на завршној свечаности. Тенисера чију природу многи оцењују као превише благу за гладијаторске услове врхунског спорта, краси и одлично познавање енглеског језика:

– Фабио је три године старији мене и управо игра свој најбољи тенис. То је добар знак за мене, никада није касно.

За Душана Лајовића никако није касно. Он је тек спознао своје више домете и придружиће се на узлазној лији Фоњинију, у периоду када многи тенисери, попут Вавринке или Андерсона, достижу зенит после 30. године.

Ранија одлука да уместо Барселоне из серије 500 ове седмице изабере мањи турнир у Будимпешти (серија 250) сада се показује исправном. Уколико не буде принуђен да се повуче због шест узастопних мечеваи плика на нози с којим се мучио све време у Монте Карлу („одсекао бих тај прст ако би то био услов да играм финале”), данас ће кренути по нове поене у Будимпешти. Сада већ мало шта може да га спречи да на Ролан Гаросу добије улогу носиоца.