Otac se vratio sa službenog puta

Snovi se, prema psihoanalitičaru Jungu, ne mogu kontrolisati. Ušunjaju ti se snovi, tako, uglavnom noću, i vrzmaju ti se po glavi po vascelu noć. Eto, stigao me, tako, neku noć, i sve do jutra me proganjao san da su se Kusturica i Sidran našli u poznatoj sarajevskoj „Inat kući”. I, gle čuda, u njoj su, posle toliko godina suše u njihovoj saradnji, doneli odluku da zajedno snime novi film.

Od ovog sna nakon buđenja ostalo mi je samo to da se ovaj njihov iznenadni susret dešava na početku 2020. godine. „Okrugle godine”, što bi rekli. Nakon toliko prohujalog vremena, otac na službenom putu Emira Kusturice napokon se vraća sa svog službenog puta. Književnik i scenarista Abdulah Sidran, i dobitnik dve kanske „Zlatne palme”, poznati svetski filmski režiser Kusturica, zakopali su, najzad, ratne sekire. U sarajevskoj „Inat kući”, Sidran nudi Kusturici pregršt, doduše, prilično bajatih scenarija. Koji, nekim čudom, još kipte od aktuelnosti.

Ove, 2020. godine, Sidran je navršio sedamdeset i pet. A Kusturica, šezdeset i šest godina. Idealna starost da ovaj u svetu filma dokazani pobednički tandem („Sećaš li se Doli Bel” i „Otac na službenom putu”) napravi novi veliki film za prestižni kanski festival. Jer, kad može američki filmski reditelj i scenarista Vudi Alen (83) skoro svake godine da pošalje svoj novi film za Kan, zašto ne bi to isto mogao i od njega znatno mlađi Kusturica?

Pomenuh već da se u mom snu razgovori između Kusturice i Sidrana odvijaju u sarajevskoj „Inat kući”, koja to ime dobi zbog inaćenja njenog vlasnika Benderije sa tadašnjom austrougarskom upravom u Sarajevu. Naravno, razgovori se vode uz neizbežnu bosansku kafu i baklavu. Koja im je za tu priliku specijalno poslata iz čuvene sarajevske poslastičarnice „Egipat”. Kusturica stavlja naočare i pažljivo čita scenario za film koji mu je Sidran ponudio. A koji bi, po Sidranovom dubokom ubeđenju, zasigurno ponovo zapalio i oduševio zahtevnu kansku publiku, te zadovoljio brojna pera dozlaboga razmaženih, džangrizavih i namćorastih kanskih filmskih kritičara. Možda se s novim Kusturičinim filmom desi i – treća sreća. Treća „Zlatna palma” za Kusturicu, nakon „Oca na službenom putu” 1985. i „Podzemlja” iz 1995. godine? Ko zna?

Obožavam filmove praškog filmskog studenta Kusturice. Poslednji put Kustu sam video kao golobradog mladića na sarajevskom korzou. Beše to oko podneva. Razdragano je ćaskao sa drugovima na ulazu u Šenoinu ulicu. Ova sarajevska ulična scena desila se, verovatno, pre Kustinog odlaska na odsluženje vojnog roka u JNA. Iz koje je, uz dopust od nekoliko dana od kapetana kasarne, otišao na venecijanski filmski festival. U Veneciju, da uzme prestižnu nagradu „Zlatni lav”. Od koje i počinje vrtoglavi svetski filmski uspeh Emira Kusturice, s njegovim debitantskim filmom „Sećaš li se Doli Bel.

Iz Kusturičine knjige saznah da je kao student filmske režije u Pragu gledao Felinijev film „Amarkord” tri puta. Skroz-naskroz sam ubeđen da je to jako malo. Kusturičin prvenac „Sećaš li se Doli Bel” gledah u Sarajevu. I još dva puta u Parizu, na televizijskom kanalu „Arte”. Hteo bih još jednom da vidim onaj „ringišpil” moje sarajevske mladosti kako se vrti na Marindvoru uz nezaboravnu melodiju „24.000 poljubaca”, italijanskog pevača Adrijana Čelentana. Ali, ispostavilo se da je u Parizu, iz uglavnom birokratskih razloga, nemoguće kupiti DVD ovog filma i sa titlom na francuskom jeziku za Francuze koji bi ga pošto-poto hteli videti.

Zahvaljujući medijima, saznah, ovih dana, da je Sidran ustupio prava od scenarija za film „Sećaš li se Doli Bel” sarajevskom „Kamernom teatru 55”, koji ga je prilagodio za pozorišnu predstavu. Predstava se već trebala dogoditi. Ali u poslednjem trenutku je otkazana zbog bolesti ključnog glumca. Reditelj pozorišne predstave „Sećaš li se Doli Bel” je Kokan Mladenović.

Kako već rekoh, Kusturičin i Sidranov otac iz Kana (1985), konačno se, eto, vratio sa „službenog puta”. Pušten je on najzad iz zatvora. Slobodan je. I diše čisti vazduh.

Fakta su da su Kusturica i Sidran toliko nadareni da bi po filmsku umetnost neoprostivi greh bio ako ne bi ponovo radili u tandemu.

Kažem vam ja da su snovi nepredvidivi.

Dipl. žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista