Laktaroši

U Parizu s početka osamnaestog veka, u atmosferi gde prilično uzdrmana religija gubi autoritet u društvu (a bez čije se moralne podrške pojedinac žudno okreće zemaljskim slastima), pojavila se nova vrsta ljudi. To su oni, kako duhovito zapaža Bogdan Popović, što su mučeni žudnjom za bogatstvom i položajima izmigoljili iz svojih dućana, radionica, predgrađa, koliba – da zgrabe sve što se zgrabiti može, tip koji nema ništa, a sve bi hteo da ima... Plemstvo ih naziva qui veut arriver – (skorojevići laktaroši); sirov, neobrađen tip koji se ne libi da puzi pred jačim, a bude surov i nemilosrdan prema slabijem, koji bezobzirno kidiše na položaje, titule, novac, gradove, uvodi nova pravila u politiku, kulturu, ponašanje... Primitivac par ekselans, koji se meša u sve, a ne razume ništa. To je onaj, kako kaže Maks Šeler u svom eseju „Resantiman u izgradnji morala”, čiji cilj „nije da stekne nešto vredno (moć, bogatstvo, čast), već da bude nešto više i da ima više u odnosu na druge”. Uglađeno francusko plemstvo podsmeva se tom pohlepnom laktarošu, iako je ono najviše krivo za tu najezdu; jer je svojim nesmotrenim rasipništvom njihovu glad za bogatstvom učinilo bešnjom. Nije prošlo mnogo, a dosledni potomci qui veut arriver zbrisali su nadmeno francusko plemstvo sa istorijske scene.

U nešto izmenjenom obliku tip laktaroša skorojevića pojavljuje se, manje-više, u svim vremenima i nijedno društvo nije bilo pošteđeno te štetočine; no procvatom demokratskih država – tog raja manipulanata – skorojević laktaroš dobija svoj puni zamah. Strančarenje je forma kroz koju te ništarije, s manjkom znanja i morala, najlakše dolaze do novca i položaja. Stati pod kapu kakve političke stranke, zakloniti se od lične odgovornosti, čini mu se najprikladnije. Za svaku nepodopštinu koju učini, on ima opravdanje – partija, a ne on, postaje moralni subjekt. Za savest, to moralno čulo, on ne mari – jer u svetu u kojem odlučuje partija lako se uspavljuje savest.

Nesumnjivo je da su qui veut arriver, ti nosioci najradikalnijeg egoizma, prepreka svakom razvoju i napretku društva. Svi će se složiti da su laktaroši oni koji rastaču sve plemenite ideje što su se s mukom cedile kroz istoriju – oni su ti zbog kojih se Stvoritelj oseća nelagodno. Ali to opšte negodovanje, začudo, nije ni za jotu umanjilo pogubno delovanje qui veut arriver na društvo, dapače – kult grabeži koji je promovisao skorojević laktaroš postao je ideal kome se pokoravaju svi. Otkud tolika nemoć kod obrazovanog i kulturnog sveta da se izbori sa tim promotorima nevrednosti koji im obezvređuju i zvanja i znanja? Zar nije moralna obaveza svakoga ko poseduje neki kvalitet i vrednost da je nametne društvu?

Nažalost, svojstvo je duhovno uglađenih i plemenitih priroda da su isuviše neotporne prema svemu onome što je vulgarno, primitivno, iskonski divlje, tako da su duhovna uglađenost i obrazovanje postali oruđe nesreće svih učenih i plemenitih ljudi. Ali, da bi čovek bio slobodno biće, nije dovoljno pravilno misliti i učeno pisati, uljudno se ophoditi sa svetom. Da bi bio i ostao slobodan, da ne bi završio kao Čehovljev Ivan Dmitrič Červjakov, kao karikatura koja stalno ima potrebu da se izvinjava što uopšte postoji, čovek mora da ima i malo odvažnosti u sebi.

P. S. S početkom 21. veka, u jednom delu Evrope pojavljuje se, kažu pronicljivi analitičari društva, jedna nova vrsta ljudi. To su oni mlađi, talentovani i energični ljudi što su terani žudnjom za znanjem i napretkom revnosno ispunili svoje obaveze i čekaju trenutak da izađu na društvenu scenu; mnogo znaju i, što je još važnije – cene to što znaju, kulturni su, ali nisu svileni, dapače, deluju kao prekaljeni borci i ozbiljna su pretnja za sve one koji smatraju da za uspeh u društvu treba ispuniti samo dve stvari, moći puziti i nemati talenta. Da li su to možda oni koji će, bar za trenutak, zbrisati qui veut arriver (laktaroše skorojeviće) sa istorijske scene?

Dramski pisac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista