Planira saobraćaj i osvaja morske dubine

Četiri decenije, koliko se bavi saobraćajnim planiranjem Beograda, nisu oduzele dah Zoranu Rubinjoniju. Učinilo je to Jadransko more čim je na dah morao da izroni sa dubine od 30 metara. To ga nije odvratilo da ronjenju posveti više godina života nego profesiji – čak pet decenija. Bilo da osvaja Jadran, Mediteran, Crveno more ili Indijski okean, deo njegove ronilačke opreme od 40 kilograma je i foto-aparat. Njime ovekovečuje podvodni svet, a sve što objektivom na dubini od 40 metara može da se „ulovi” izložio je u Nacionalnoj galeriji u Dositejevoj ulici. Izložbom nije samo obeležio podvodni jubilej, ona je i Rubinjonijev odgovor na pitanje zašto roni.

– Tada sam slobodan. Bez briga. Snimam morsku floru i faunu. Uživam u lepoti tih akvarijuma. I želim da je dožive ljudi koje sam učio kako da rone – kaže ovaj gnjurac i instruktor ronjenja.

Sa morem se Rubinjoni, po rođenju Rimljanin jer u tom gradu mu je u ono vreme otac službovao kao diplomata, druži od malih nogu. Odrastao je u Dalmaciji, prvi zaroni bili su mu u Trogiru. Ali ljubav prema fotografiji iz beogradskih studentskih dana, koju je negovao u foto-klubu „Elektromašinac”, odvela ga je u bavljenje ronjenjem. Strast prema vizuelnoj umetnosti dovela ga je na čelo Foto-saveza Jugoslavije i beogradskog „Salona fotografije”. Izlagao je i u inostranstvu, a prvi put njegova izložba ima i muzičku pozadinu – pesmu kitova koju je snimila i ustupila mu mlada prijateljica Sara Nikšić koja je ronilac i biolog na doktorskim studijama u Škotskoj.

– Većina fotografija nastala je na Crvenom moru, gde provodim nedelju ili dve svake zime, kao i u Indijskom okeanu. Ronim i na Mediteranu, ali Crveno more je najbolja destinacija za ronjenje. Naravno, može biti i opasno. Na velikim dubinama, čoveku su refleksi usporeni, osetite efekat nalik pijanstvu. To ne bih preporučio – objašnjava Rubinjoni.

Ono na šta ljudi prvo pomisle da je opasno za ronioca njega nikada nije plašilo – susreti sa morskim životinjama, na prvom mestu ajkulama.

– Ne prilaze samo delfini, nego i ajkule, ali tu nema straha. Ako znate šta radite i ne dirate podvodni svet, ne dira ni on vas. Dešavalo se i da zajedno sa drugim gnjurcima jurimo ajkule, a ne one nas. One beže od grupa ronilaca. Išli smo da ih snimamo, u Egipat pa na jug, ka Sudanu. Jedino ne smete ulaziti noću u vode gde ih ima i, takođe, ne smete se povrediti, pa da nanjuše krv. Inače, držaće rastojanje od vas – kaže Rubinjoni i priznaje da se jedino uplašio kada su ribolovci u Crnoj Gori bacili u more dinamit dok je u blizini ronio.

Držati bezbedno rastojanje ponekad je, izgleda, mnogo teže na beogradskim ulicama, među vozačima – ajkulama. Zato izgradnju metroa ne dovodi u pitanje, ali nije po svaku cenu zagovornik masovnog javnog prevoza koji bi išao pod zemljom. Kao član nekoliko komisija za metro, bivši gradski sekretar za saobraćaj, stručnjak koji je projektovao prvu biciklističku stazu od Dorćola do Ade Ciganlije i vodio izgradnju Mosta na Adi, smatra da sve trase metroa liče jedna na drugu, ali nije za to da njihovo ukrštanje bude, kako predviđa poslednja varijanta, u „Beogradu na vodi”.

– Centar grada su Trg republike i Terazije i tu treba da bude ukrštanje. Ne mislim ni da metro treba da poveže delove grada koji tek treba da se razvijaju, za mene je najvažnija veza centra grada i Novog Beograda. Metro nije čarobni štapić i zato Beograđani treba  više da koriste sve vidove javnog gradskog prevoza: voz, tramvaj, trolejbus, elektrobus… i da pešače i bicikliraju – naglašava Rubinjoni.

Njegova firma CEP radila je studiju proširenja pešačke zone zbog koje su zaratili vlast i opozicija. Nezadovoljstvo iskazuju i brojni žitelji centra grada, a građani Beograda suočavaju se sa hroničnim saobraćajnim kolapsom.

– Kada su velike rekonstrukcije, prestonica je saobraćajno zagušen grad, tada je svojevrsna vanredna situacija, ali bilo gde u svetu kada kopate ulice građani trpe. Problem sa širenjem pešačke zone posledica je toga što ljudi nisu znali šta ih čeka, nisu bili učesnici u procesu planiranja tih zona i ne znaju šta je sve predviđeno i kakvu će podršku imati kada se rekonstrukcija završi, recimo električna vozila za snabdevanje i transport osoba koje se teško kreću – ističe Rubinjoni.