Pravda kao na klackalici

Posle dve i po decenije suđenja Dragan Supurović, optužen da je 22. septembra 1994. godine u bašti kafića tržnog centra na Vidikovcu ubio Ivana Pavlovića i ranio dve osobe, oslobođen je odgovornosti. Sudska priča ovog okrivljenog mogla bi da se opiše u tri reči: oslobođen u prvostepenom postupku, osuđen u drugostepenom, pa ponovo oslobođen u trećestepenom.

Zakonodavac je predvideo da u situaciji kada drugostepeni sud preinači prvostepenu oslobađajuću u osuđujuću presudu, okrivljeni ima pravo žalbe o kojoj odlučuje veće istog suda u trećem stepenu. S obzirom na to da se u javnosti informacije o sudskim presudama koje su donete u trećestepenom postupku ne objavljuju često, stiče se utisak da su one retke i da se donose samo u izuzetnim slučajevima. Podaci beogradskog Apelacionog suda, koji je doneo presudu protiv Supurovića, pokazuju da, ipak, nije tako.

– Od 2010. godine do sredine maja ove godine, Apelacioni sud odlučivao je u 293 predmeta u trećem stepenu protiv drugostepenih presuda ovog suda. Od tog broja, dva predmeta su bila iz oblasti organizovanog kriminala, a jedan iz ratnih zločina. Drugostepene presude preinačene su 43 puta i okrivljeni je oslobođen za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret. Dakle, možemo da kažemo da u svega 14,67 procenata nije postojala saglasnost između drugostepenog i trećestepenog veća u pogledu toga da li je potrebno okrivljenog osuditi ili osloboditi. Drugim rečima, bilo je razlike u oceni dokaza o tome da li je okrivljeni izvršio krivično delo. U 22 predmeta, trećestepeno veće se nije složilo sa kaznom na koju je okrivljeni osuđen, te je drugostepena presuda preinačena samo u tom delu – kaže za „Politiku” Siniša Važić, rukovodilac sudske prakse za Krivično odeljenje u beogradskom Apelacionom sudu.

Postupak u trećem stepenu, prema rečima našeg sagovornika, prosečno traje dva meseca. Međutim, ukoliko su predmeti složeniji i sa većim brojem okrivljenih, postupci u trećem stepenu mogu da traju i duže. Tako su dva postupka iz oblasti organizovanog kriminala trajala u proseku četiri meseca, dok je predmet iz oblasti ratnih zločina, trajao pet meseci.

Zanimljivo je da se drugo i trećestepeno veće, čiji su članovi doneli različite presude, nalaze u okviru istog suda. Upitan može li to predstavlja problem prilikom odlučivanja, Važić navodi:

– Imajući u vidu da i trećestepeno veće čine sudije istog stepena, ali različitog sastava, postavlja se pitanje da li je ovo rešenje najbolje. Tim pre, što jedno veće u određenom predmetu može ulaziti u sastav drugostepenog veća, a u drugom predmetu u sastav trećestepenog veća. Samim tim, nemamo pokazatelj koji bi davao veći legitimitet odluci trećestepenog veća.

Da bi odlučilo po žalbi na drugostepenu presudu, trećestepeno veće, kao i u svakom drugom žalbenom postupku, drži sednicu na kojoj odlučuje da li će presudu potvrditi, preinačiti ili ukinuti i vratiti na ponovno odlučivanje.

– Ukoliko ne potvrdi ili ne preinači drugostepenu presudu, članovi trećestepenog veća moraju da otvore pretres i donesu konačnu odluku. Otvaranje pretresa može da bude posledica pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili bitnih odredaba krivičnog postupka koje mogu da se otklone samo na pretresu suda trećeg stepena. Istovetan postupak postoji i dešava se i u predmetima organizovanog kriminala i ratnih zločina gde su drugostepena veća, posle održanih pretresa, preinačavala prvostepene oslobađajuće odluke i okrivljene oglašavale krivim. Ima primera da je trećestepeno veće potvrdilo stav drugostepenog veća, kao na primer u predmetu ratnih zločina „Skočić” ili preinačilo drugostepenu presudu u oslobađajuću, na primer u predmetu organizovanog kriminala protiv Miloša Delibašića, koji je oslobođen da je izvršio krivično delo razbojništva u junu 2008. godine – navodi Važić.