O deci posle stradanja majke uglavnom brine rodbina

Naočigled dva dečaka, koji su sa užasom posmatrali razjarenog oca sa macolom u rukama i u rušilačkom besu, Goran Janković iz Novog Sada ubio je suprugu i njene roditelje, kod kojih je ona pokušala da pronađe spas od nasilja. Nekoliko dana nakon ovog jezivog zločina koji je šokirao javnost, nedaleko od Tašmajdanskog parka u Beogradu Boško Spasić je u prisustvu svojih sinova od 11 i 13 godina nožem preklao suprugu, da bi potom sebi prerezao vene i pokušao da se ubije. Pre nepune dve godine Siniša Radovančev iz Pančeva zario je nož u srce nevenčanoj ženi Biljani dok je to gledala njena kćerka iz prvog braka držeći jednomesečnu bebe. U jezivom pamćenju mnogima je ostao i zločin Milana Lovrića, koji je kamenom ubio svoju bivšu suprugu naočigled troje dece ispred Centra za socijalni rad u Tošinom bunaru.

U prethodnih deset godina više od 320 žena ubijeno je u „toplom porodičnom gnezdu” rukom svojih (bivših) muževa, braće, očeva ili sinova, a više od 400 dece ostalo je bez majki. Većina ove dece prisustvovala je samom ubistvu ili su bila u susednoj prostoriji kada je počinjen zločin, a psiholog Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović upozorava da su deca uvek žrtve porodičnog nasilja – čak i kada na svom telu nemaju tragove udaraca.

– I kada ne prisustvuju samom nasilju, deca vide posledice očevog besa – razbacane ili razbijene stvari, uplakanu majku, policiju koja dolazi u kuću ili radnike Hitne pomoći koji saniraju posledice nasilja. Nažalost, mi iz iskustva znamo da su deca često „kolateralne” žrtve nasilja, jer se dešava da se otac ne obazire na činjenicu da majka drži dete u naručju, pa je udari tako jako da povredi i dete. Starija deca često pokušavaju da zaštite majku, bilo tako što se okače o nju, zagrle je ili se ispreče ispred oca. Kada navrše desetu godinu, ocu se aktivno suprotstavljaju i dečaci i devojčice. Pokušaj odbrane majke je prirodna reakcija svakog deteta, jer je ona centralna ličnost u životu svakog mališana, za koju je najviše vezan. Zbog toga je ubistvo majke najužasnija stvar koja može da se dogodi detetu – ističe ovaj psiholog.

Kada se dogodi ubistvo roditelja, deca se najčešće smeštaju kod bliskih rođaka ili odlaze u hraniteljsku porodicu, a Tatjana Ignjatović dodaje da nakon ubistva majke najčešće kreće „bitka” između očeve i majčine porodice oko toga ko će dobiti starateljstvo nad detetom, pa stručnjaci centra za socijalni rad imaju ozbiljnu dilemu šta da rade u toj situaciji. Jer, ako smeste dete u porodicu iz koje potiče ubica, oni „normalizuju” taj čin. Osim toga, rizikuju da dete svakodnevno sluša „opravdanja” babe i dede sa očeve strane ili njihovo krivljenje majke. Veliko je pitanje, rezimira naša sagovornica, na koji će se način u toj porodici „tumačiti” sam čin ubistva i da li će se o toj temi uopšte pričati ili će postojati tabu ćutanja.

Dodaje da je Italija nedavno usvojila zakon po kome se dete po automatizmu smešta u porodicu porekla žrtve ubistva i propis po kome dete ima pravo da promeni (očevo) prezime i pre 18. godine života. Naša sagovornica dodaje da je radila psihoterapiju sa dečakom čiji je otac ubio majku. Dečak je tražio od svog ujaka i dede da promeni prezime, ali njegovu želju nisu mogli da ispune, jer naš zakon ne dozvoljava promenu prezimena pre punoletstva.

– Način na koji će se dete izboriti sa tako užasnom traumom u velikoj meri zavisi od podrške i razumevanja koje dobija od bliskih ljudi. Nažalost, neke porodice su toliko istraumirane ubistvom svog člana i preplavljene vlastitim bolom da nisu u stanju da pruže pomoć detetu. Što je uzrast manji, trauma je veća, jer dete nije u stanju da „obradi” ono što se desilo. Detetu se mora dozvoliti da priča kada oseća potrebu za pričom i da ćuti kada ga preplave teška osećanja. A ako duže od godinu dana nije u stanju da se izbori sa tugom i depresijom, porodica mora da potraži pomoć stručnjaka – objašnjava Tatjana Ignjatović.

Dodaje da je vrlo važno da braća i sestre nastave život zajedno, odnosno da se ne razdvajaju, jer to predstavlja dodatnu traumu za decu, koja se u takvoj situaciji grčevito drže onih koji su im najbliži.

A na pitanje da li dete treba da održava kontakt sa roditeljem ubicom, koji je najčešće u zatvoru, naša sagovornica kaže:

– O tome dete mora samo da odluči. Ono pre svega mora da prevaziđe traumu kojoj je bilo izloženo. Njegovo mentalno zdravlje je apsolutni prioritet i ako dete kaže da ne želi da vidi oca, onda je njegova želja zapovest za sve. Ne sme se insistirati na činjenici da je to roditeljsko pravo, jer dečja prava imaju pravo prvenstva. Ako je otac odlučio da oduzme život majci, onda mora da prihvati odgovornost i činjenicu da zbog te odluke dete možda neće hteti da ga vidi do kraja života – ističe naša sagovornica.

Svaki slučaj – posebna priča

Kada se dogodi ubistvo roditelja, centri za socijalni rad koji preuzimaju brigu o deci najčešće ih smeštaju u srodničke porodice, koje na sebe preuzimaju dužnost staratelja i tu decu čuvaju, podižu i vaspitavaju. Samo u slučajevima kada mališani nemaju srodnike ili je procenjeno da oni nisu podobni da se staraju o deci, ona bivaju smeštena u hraniteljsku porodicu, ističu u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. „Stručnjaci organa starateljstva imaju obavezu da celovito i pažljivo procene individualnu situaciju svakog deteta, koje ulazi u sistem porodično-pravne i socijalne zaštite i da prilikom zbrinjavanja deteta uvek prvo uzmu u obzir mogućnost da dete bude zbrinuto u okviru srodničke porodice, dok ono prolazi kroz kriznu situaciju izazvanu emocionalnim gubitkom, kako bi se izbegla dodatna traumatizacija deteta smeštajem u nepoznatu porodičnu sredinu, saopštavaju iz resornog ministarstva i dodaju da deca neposredno posle nesrećnog događaja i u periodu tugovanja dobijaju profesionalnu pomoć stručnjaka – psihologa ili dečjeg psihijatra.