Srpsko stradanje češkog svetitelja

Skinuo je prsten s ruke kada su došli da ga vode i dao ga svojoj supruzi. Uz nekoliko crno-belih fotografija, to je jedan od retkih predmeta koji je ostao iza Stanislava Nasadila, pravoslavnog sveštenika, kojeg su ustaše uhapsile u njegovom domu u Ličkoj Jasenici 17. juna 1941. godine. Poreklom Čeh, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca došao je na bogoslovsko školovanje i trebalo je samo privremeno da služi u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Ostao je, međutim, zauvek vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu i parohiju u kojoj je služio. Podelio je stradanje i smrt sa svojim vladikom, episkopom gornjokarlovačkim Savom (Trlajićem) i sveštenicima Bogoljubom Gakovićem i Đurom Stojanovićem. Uhapšeni su istog 17. juna, odvedeni u logor u Gospiću istog 20. juna 1941. godine. Nijednom se grob ne zna. Verovatno je to neka od strašnih, mračnih jama na Velebitu u koje su bacani ubijeni i streljani.

Pravoslavna crkva čeških zemalja i Slovačke prvi put će ove godine proslaviti dan Sveštenomučenika Stanislava 20. juna –  to je dan kada je iz Plaškog odveden s episkopom Savom i grupom Srba u Gospić. Pre desetak dana, sveštenik Stanislav Nasadilo kanonizovan je u Slovačkoj, a Srpska pravoslavna crkva od 1961. godine molitveno ga proslavlja 17. jula na dan Svetog mučenika Save gornjokarlovačkog i sveštenomučenika koji su postradali s njim.

Rođen u današnjoj Češkoj u Lošticama kod Moheljnica, Stanislav Nasadilo imao je svega 16 godina kada je došao u Kraljevinu SHS na bogoslovske nauke. Školovanje je započeo u Sremskim Karlovcima, a završio u Bitolju 1928. godine. Za sveštenika ga je rukopoložio vladika Irinej (Ćirić) u Novom Sadu i on uskoro odlazi na službu pri hramu Svetog Ilije u Ličkoj Jasenici. Desetak godina kasnije, počela su hapšenja, počeo je ustaški progon Srba, Jevreja i Roma, besneo je Drugi svetski rat sa svim svojim monstruoznostima… Mogao je jerej Stanislav Nasadilo na mnogo načina da izbegne ono što je nadolazilo, kaže u razgovoru za „Politiku” vikarni episkop mohački Isihije, iguman Svetoarhangelskog manastira Kovilj.

– Isticao je rok od deset godina, koliko je trebalo da provede na službi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i mogao je da se vrati u domovinu. Kao Čeha, njega bi pustile i ustaške vlasti. Ali on je odbio da napusti parohiju. Kada su došli po njega, bio je svestan da će postradati, i svojoj popadiji, takođe Čehinji, ostavio je prsten. U domu je ostavio i dvojicu sinova – priča vladika Isihije.

Vladika Sava i trojica sveštenika bili su prvobitno zatvoreni u Plaškom, a tortura i iživljavanje nad njima trajala je od tih prvih dana po hapšenju sve dok nisu skončali.

Mnogo godina kasnije, u Sabornom hramu Svetog Jovana Milostivog u Košicama okupio se veliki broj vernika iz Češke i Slovačke. Liturgiju na kojoj je 9. juna kanonizovan Sveštenomučenik Stanislav služio je poglavar Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke, arhiepiskop Rastislav, a sasluživalo je devet arhijereja iz tri pravoslavne pomesne crkve: srpske, poljske i češke i slovačke, sa sveštenstvom. Jedan potpis na Odluci Svetog Sinoda o proglašenju sveštenika Stanislava sveštenomučenikom pravoslavne crkve posebno je zanimljiv i otkriva dalju sudbinu porodice koja je tog dalekog, nesrećnog juna ostala bez muške glave. Na odluku koja je potpisana od strane prisutnih arhijereja i sveštenika u hramu Svetog Jovana Milostivog potpisao se i direktni potomak Stanislava Nasadila.

– To je monah Pajsije, naš sabrat u manastiru Kovilju. On je praunuk sveštenomučenika Stanislava, odnosno majka našeg monaha je njegova unuka. Porodica Nasadilo ostala je da živi u Lici posle stradanja oca Stanislava. Međutim, devedesetih godina prošlog veka, porodica našeg sabrata izbegla je u Srbiju, gde i danas žive – kaže vladika Isihije, koji je sasluživao na liturgiji u Košicama zajedno s vladikama SPC, mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim Porfirijem, episkopima bačkim Irinejem, braničevskim Ignatijem i buenosajreskim Kirilom.

U besedi posle kanonizacije, vladika bački Irinej poručio je vernicima: „Sveti Božji ugodnici, mučenici i ostali nisu za nas pravoslavne hrišćane nekakva nadljudska bića. Oni su isto što i mi, ljudi od krvi i mesa, ali su ljubili Gospoda Hrista i sami postali jedno sa Njim... Tako i Sveti sveštenomučenik Stanislav, na prvi pogled skromni, neznačajni, parohijski sveštenik iz provincije, od danas biće proslavljan u celoj vaseljeni i u celoj Pravoslavnoj Crkvi kao svetitelj”.

Bli­ske ve­ze dve cr­kve 

Iz­me­đu dva svet­ska ra­ta pra­vo­slav­nu mi­si­ju u Če­škoj i Slo­vač­koj vr­ši­la je upra­vo Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva. Ve­li­ki broj po­kr­šte­nih gr­ko­ka­to­li­ka iz­ra­zio je že­lju da se vra­ti u pra­vo­sla­vlje po­sle for­mi­ra­nja Če­ho­slo­vač­ke, a pri­zna­ta je bi­la je­di­no ju­ris­dik­ci­ja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve na ovoj te­ri­to­ri­ji. Ta­ko je i mla­di Sta­ni­slav Na­sa­di­lo, uz dru­ge svo­je su­na­rod­ni­ke, pra­vo­sla­vlje po­no­vo pri­mio pre­ko SPC i do­šao u na­šu ze­mlju, a ka­sni­je i slu­žbo­vao u srp­skoj cr­kvi.

– Ne ču­di što je vla­di­ka mi­ha­lov­sko-ko­šic­ki Ge­or­gi­je, ko­ji je ini­ci­rao ka­no­ni­za­ci­ju sve­šte­no­mu­če­ni­ka Sta­ni­sla­va, u svom go­vo­ru SPC na­zvao i maj­kom cr­kvom – is­ti­če vla­di­ka Isi­hi­je.